ДНЕВНИК У СВИЛОЈЕВУ Младо село којем је град близу, травњаци су ушминкани и празних домова скоро да и нема НЕЋЕТЕ ВЕРОВАТИ КОЛИКО БИ ТАМО МОРАЛИ ДА ПЛАТИТЕ УСЕЉИВУ КУЋУ (ФОТО)

Нови Сад нас је испратио бесном кишурином, али нам је светлије небо пред нама уливало наду да ће нас крајње одредиште лепо дочекати и одушевити. И би тако!

Наиме, већ на километар од самог уласка у село путнике дочекује стабло дивље крушке, иначе старо више од 150 година и то тик уз рибњак „Франко Свилојево” – јасно је било да је реч о месту које крије интересантне приче и још интересантније људе. Тако су нас у просторијама Месне заједнице и дочекали председница Савета Маријана Каран, васпитачица у вртићу „Дуга” Марија Ивановић, председник Добровољног ватрогасног друштва Денеш Форгач, директорка Основне школе „Киш Ференц” Ксенија Шкрбић и председник Културно–уметничког друштва „Јожеф Атила” Чаба Шурјан.

– Свилојево је атрактивно место, не можеш кућу наћи да купиш – не оклева председница Каран, те с хвалом започиње причу о свом селу у које се, додуше, доселила 1998. године, али од тада га доживљава као свој дом. – На лепом смо положају, магистарлни је пут, ту нам је бања Јунаковић, све нам је некако близу иако нисмо у граду, имамо све потребне услове за живот: пошту, амбуланту, две трговине, пекару, бензинску пумпу, угоститељске локале... Недавно смо направили и прелепу бициклистичку стазу до Апатина, дуга је око три километра, и баш волим кад сретнем толико људи који из града бициклом долазе код нас, или шетају, возе ролере...

Једна од њих је и директорка Шкрбић коју мало шта може да одговори од доласка бициклом на посао. Ни издувана гума, па ни киша не могу да је спрече да својим двоточкашом стигне до радног места.

– Имала сам ситуацију да је на пола пута ка Свилојеву почело нешто да крцка у точку, мислила сам да је жбица али је била грана. Онда видим трн у гуми, али сам стигла до школе без проблема. После ме колега зове, каже избушила ми се гума, али су ми је поправили и вратила сам се кући бајсом – вели насмејана директорка, на шта Маријани Каран пада нова бизнис идеја: да се на уласку у село отвори радњица за бицикле у случају да се некоме нешто успут деси.

Да воде рачуна једни о другима и да се довијају како да помогну онима којима је помоћ потребна, доказује и успешна сарадња између свих организација и установа у селу. Рецимо, ДВД – иако је у дебелом минусу због неплаћеног пореза, односно дуга према Општини Апатин (што се може променити донацијама на рачун 165–0007011553073–55) – вртићу „Дуга” је дао рециклажни отпад како би покренули акцију сакупљања секундарних сировина.

– Ми као мали вртић увек смо скрајнути за неке ствари и онда се довијамо на разне начине како да нашој деци нешто омогућимо и приредимо – вели васпитачица Ивановић, напомињући да у једној вртићкој групи тренутно имају 21 дете од две и по године па до школског узраста. – Ову акцију смо покренули у новембру захваљујући нашим ватрогасцима, онда нам је школа донирала чепове, а сада се укључило читаво село, не само родитељи и рођаци те деце. Ми смо до сада толико новца скупили да 2. јуна идемо на екскурзију на Палић! Све смо обезбедили, аутобус, улазнице, а иду и родитељи и деца јер су свим жаром учествовали. Акцију наста-

вљамо и даље, да то тако напишете у новинама. Хајде да се покренемо да спасимо и ДВД, па ћемо и културу и све остало...

Свилојевчани, иако на располагању имају једну ауто–цистерну, црево, неколико кофи и исто толико мештана који су приликом инцидента први на лицу места – вољни су да заједно гасе један по један „пожар” и тако учине да им село напредује и бива све лепше.

– Денеш је скроман и неће да се хвали, али кад се нешто деси у нашем селу, наши ватрогасци су први ту иако немају камионе, што је јако важно и о томе треба да се прича – наглашава васпитачица која повремено постаје и портпаролка сеоских организација. – И КУД има певачку групу која је јако добра, наступају на смотрама, гостују свуда. Певају мађарске, војничке и чобанске песме. Све то јако лепо звучи!

Премда су сви чланови – драмске, хорске и оркестарске секције – искључиво аматери, Шурјан наводи да је углавном реч о мештанима који имају 30 и више година.

– Имамо могућности за оне који хоће да се прикључе, наша врата су отворена за све – наглашава директор КУД–а. – Нисмо више млади, никако. Долазе нам углавном старији којима је све досадило и онда хоће да учествују. Годишње наступамо неколико пута, углавном на значајније датуме.

Како нас разговор води, доводи до питања становништва. У Свилојеву преспава око 700 мештана; млади по одласку на факултете остају у већим местима – Нови Сад, Суботица и Баја; мало ко се враћа јер не жели да се бави пољопривредом, а стечено стручно знање не могу да уновче у свом селу.

– Свилојево је нарочито прелепо кад нам се за празнике врате сви наши мештани који су отишли са стране, нарочито у иностранство – додаје председница Савета Маријана Каран. – Могу гарантовати да ће се неки од њих вратити тек кад буду отишли у пензију. Али, лепи су нам овде услови за живот. Мислим и да је срећа што смо мала сеоска средина, па нема још толико лоших утицаја на нашу децу, лакше све испратимо и стигнемо да обратимо пажњу ако се неки проблем и појави. Такође, доста смо сложни, а стварно могу да кажем да смо најпожељније и најуређеније место у целој општини.

Једна од значајнијих промена у Свилојеву била је и та када су у вртићу спојили мађарску и српску групу у једну, те тиме отклонили језичку баријеру међу најмлађим мештанима, који сада заједно стасавају и без проблема комуницирају. Ту не треба заборавити ни значајан подвиг председнице Савета на чију је иницијативу је и продужен боравак деце у том вртићу – уместо од 8 до 12, малишани су сада до 15.30 часова збринути у прелепо сређеном објекту због ког би свако пожелео да се врати у те безбрижне и веселе дане.

– Мени је топлина, односно домаћинска атмосфера, прва асоцијација на Свилојево – каже директорка Шкрбић, у чијој школи, која се такође добрано реновира последњих година, има 46 ученика од првог до осмог разреда. – Ко год је радио у нашој школи, о томе прича с осмехом и радо би се вратио. Ја баш волим што сам сеоска учитељица.

Са њом се слаже и Ивановићева која се надовезује коментаром да и она воли што је сеоска васпитачица, а нарочито поносна што ради у установи која је најстарија у Свилојеву, будући да датира из 1900. године.

– Спас нам је и то што нам село није „слео црево”, него смо на главном путу, на 15 минута од хрватске границе и пола сата од мађарске – вели Шурјан, што у току дана периодично потврђује и већи број саобраћаја, нарочито камиона, који гравитирају ка једном од два помеута прелаза.

Свилојево слови за младо војвођанско село будући да је основано 1899. године. Први назив му беше Апатин Телеп, односно Апатинско насеље, које потом бива промењено у Ново Село, а од 1903. у данашњи назив Силађи, илити Свилојево, а по ондашњем министру правосуђа Дежеу Силађију. Како је село „стасало”, тако су се оснивале и разне важне установе – школа, вртић, црква, ДВД, ФК „Тереквеш”, Земљорадничка задруга, Дом културе...

Међутим, то не значи да нису мирно место и да није милина живети у њему. Баш напротив.

– Село нам никад није лоше изгледало, добро је што немамо много празних кућа, па се трава коси испред сваке, што пуно значи – додаје Форгач.

А да бисте дошли до усељиве куће у Свилојеву, немојте се изненадити ако продавци траже и баснословних 110.000 евра. Па, ко има тол’ке новце и сматра да испуњен живот на селу вреди, лако се да „средити” која некретнина.

Текст и фото: Леа Радловачки