У тој труцкавој и лаганој вожњи отварају вам се нови сремачки видици – неки нови погледи на Фрушку гору, шумарци иза скоро сваке њиве, а таласања и кривудања по обронцима наше планине чине да желите да вожња траје до прекосутра.

Међутим, како сваки пут има свој почетак и крај, тако је наш био убрзо иза жуте табле на којој кратко и јасно пише Сот, на ћирилици и латиници, јасно свима који туда наиђу. Улазимо у село, загледамо шарене нанизане набијаче иза којих вире фрушкогорске шуме, док над свим тим се надвија римокатоличка црква Свете Катарине, док се домунђава с православном Светог Петра и Павла која седи у  подножју, у самом центру места. Ту су и основна школа, забавиште, фудбалски терен, Добровољно ватрогасно друштво, Дом здравља, пошта, Месна заједница...

– Наше село је специфично јер смо, за разлику од осталих шидских места, урбанистички сређени, све нам је на једном месту – истиче повереник Месне заједнице Сот Жељко Гајдош. – Једино што уназад неколико година немамо је кафана, а ни ресторан. Људи су себи увели у навику да испред радње седну и попију пиво, али су то радили и док је било ресторана, јер је јефтиније.

Није само по угоститељским локалима било све мање мештана, већ и осмолетка, која то додуше одавно више није, од првог до четвртог разреда броји свега десетак ђака, док у предшколској има петоро-шесторо деце.

– На спавању тренутно има 480 становника. Многи наши људи су се породично одселили за Немачку и Аустрију, јер они који имају двојна држављанства, за њих не постоје границе. Виђамо их само кад су већи празници – додаје наш домаћин.

Најстарији нађени докази о суживоту на простору данашњег Сота датирају још из неолита, око 2.000 година пре нове ере. Међутим, под овим именом село се први пут јавља крајем 13. века, а о пореклу самог назива постоје разне претпоставке. Једна од њих је да потиче од италијанске речи „sotto” што значи „под”, будући да су један део тадашњег села називали „sotto ил монте” илити „под брдом”.

Према писањима историчара, не постоје веродостојни подаци о томе одакле су дошли први становници Сота, али је претпоставка да је део дошао са фрањевцима из Босне. Тако је 1702. године забележно постојање 15 кућа у којима су живели искључиво римокатолици, те се води да су први забележени житељи били Хрвати. Касније су досељавани и Мађари, Немци, Словаци, Русини...

Они који су остали, задржали су се на земљи, узгајајући кукуруз, сунцокрет, соју и жито, а понеки су још увек упорни и са виноградима.

– Свако се сналази на свој начин, али можда има свега десетак оних који путују у Шид на посао. Немамо јаке инвеститоре, људи су незадовољни малим платама, па неки чак иду у Илок да раде. А пројекти, у оквиру којих држава даје субвенције за куповину кућа, да би уродили плодом морају да обезбеде људима посао. Овако они, који су уз субвенције у Соту купили куће, користе их као викендице, док и даље живе као подстанари у већим местима. Џаба вам лепа природа и некретнина, ако немате посла – истиче Гајдош.

Међутим, они који потенцијал виде управо на тим обронцима Фрушке горе, не марећи превише за привредни сектор, могу да купе кућу по цени од 12.000 евра па навише.

– Од важнијих инвестиција за ову годину нам је довршавање капеле на гробљу, јер кроз наше село због границе циркулише велики саобраћај, пролази доста камиона, па је проблем кад иде поворка главном улицом. Такође, у плану нам је да средимо и дечје игралиште у кругу школе како родитељи не би морали децу стално да воде на језеро до ког смо урадили пешачку стазу са клупама и кантама за смеће – закључује наш саговорник и води нас на једну од највиших тачака сотског атара одакле, за крај, уживамо у погледу на село, језеро, ма читав Срем!

Текст и фото:

Леа Радловачки

У плану дрвени мост и кружна стаза око језера

Сотско језеро настало је 1977. године преграђивањем потока Шидина браном дугачком 150 и високом 15,6 метара. Ово акумулационо језеро простире се на око 30 хектара и припада Националном парку „Фрушка гора”, а краси га богата флора и фауна, међу којом су најистакнутији орлови белорепани и албино мишар, који је јединствен примерак у Европи. Последњих година Удружење грађана „Сотско језеро” интезивно води рачуна о амбијенту језера, због чега оно слови за једно од најлепших.

– Удружила нас је немарност, будући да је језеро било катастрофа, околина је била обично сметлиште, нисте могли ни да се прошетате – кае председник Удружења Радојица Пуач. – Најпре смо се скупили збрда-здола, неко је донео тример, неко косачицу, па смо скупљали смеће, затим насипали пут, а онда су надошле све друге идеје. Битно је да се ради и да се дружимо.

Сотско језеро данас је окружено бројним скулптурама од дрвета које је Радојица сам осмислио и направио, као и чувено Штрумпф село и две мини-библиотеке за све верне књигољупце.

– Сад је све на завидном нивоу, немамо већих проблема, одржавамо, чувамо. Људи поштују то што радимо, 99 одсто њих, али увек има онај један проценат који не мари. Ми смо већ кренули с акцијама, радимо целе године. У плану нам је да направимо дрвени мост, па да имамо кружну стазу око језера која ће бити дуга 2,2 километра. Добили смо сагласност од Министарства за заштиту животне средине и Националног парка, једино чекамо да добијемо папир од ЈВП „Воде Војводине”.

Колико год све тренутно изгледало сјајно и бајно, ипак треба знати да је ниво воде у Сотском језеру нижи за два метра, будући да један од мештана на дневном нивоу црпи на десетине кубика како би заливао своје њиве.

– Не можемо ту ништа да урадимо. Језеро и јесте настало како би се користило за наводњавање, али неки биолошки минимум би требао да постоји и да се поштује – истиче повереник МЗ Сот Жељко Гајдош.

Међутим, да би природа и понуда око језера била све лепша и богатија, Пуач наглашава да су тренутно у фази прикупљања новца за куповину трактора, а да сви заинтересовани могу да учествују уплаћивањем на жиро рачун 200-3302250101949-19, о чему се више информација може пронаћи на Фјесбук групи „Уредимо Сотско језеро”.