СЛУЧАЈ ДОБРИЦА ЋОСИЋ: Деобе (1) Истина о човјеку
Добрица Ћосић је послије Корена (1954) имао озбиљну стваралачку кризу.
Био је исцрпљен од рада на роману, а показало се да још нема снаге за мега пројекат од 10-12 романа, којима би спојио вријеме исприповиједано у Коренима са својим временом и премрежио 20. вијек. Одустао је од започетог романа под радним насловом Рат, који је требало да тематизује Први свјетски рат, и вратио се, по наговору супруге Божице, „своме рату“, односно теми четништва: започео је у првој половини 1955. године рад на роману под радним насловом Нож, са алтернативним варијантама Немоћ и Ослобођење. Отуда и посвета: „Последњем болу брата Радослава“. Њега је „однео нож“.
Тек при крају рада на роману, изгледа крајем 1959, или чак 1960. године, посрећио му се наслов Деобе, који се, попут наслова Сеобе Милоша Црњанског, показао судбинским за дочаравање историје српског народа и утврдио се као архетип. На тексту романа Деобе радио је од прве половине 1955. до 26. новембра 1960. године – безмало шест година, а ако се дода и праћење штампања, онда и свих седам. Уложена је огромна енергија у овај роман и добар комад живота у најбољим годинама. Дакле, Нож је првобитни наслов романа и лајтмотив који се кроз цио роман провлачи. Он је архетип и симбол историјског страдања и злочина. При крају рада на роману писац је појачао други архетип Деобе – који се показао судбинским и свеобухватнијим за историјски удес српског народа. Поглавље „Разлози“ првобитно је носио наслов „Деоба“ (једнина) па је у множини тај наслов пренесен на корице књиге.
Тема романа је четништво у Србији у Другом свјетском рату. Основно осјећање јесте страх свих од свега, свакога и свачега. Писати о четништву значи отворити очи за човјека, идеолошког непријатеља, напустивши сужени поглед којим се идеолошки непријатељ нишани. Једино се широким погледом, изнад идеолошких ограничења, може доспјети до истине с друге стране барикаде. До те истине се долази уживљавањем у душу непријатеља и дочаравањем ликова и догађаја из његове перспективе, његовим гласом и са његове тачке гледишта, а то значи – увођењем вишегласја и полиперспективизма у роман. Мало је вјероватно да је Ћосић у периоду 1955-1960. могао знати за Михаила Бахтина и за његову теорију полифонијског романа, али он користи термин полифонија, до којега је дошао, вјероватно, преко музике као умјетничког идеала. Полиперспективизам, вишегласје и доживљени говор Ћосић је освојио већ у Коренима. Дневник Деоба сведочи колика је снага пишчевог уживљавања: плакао је пишући роман, потресен судбинама и несрећама својих непријатеља. Издају треба проклети, али непријатеља – човјека мораш вољети, и у њега се уживљавати, ако хоћеш да га изнутра увјерљиво дочараш – то је Ћосићева ауторска позиција. Писац мора да изнутра разумије човјека који чини зло.
Ћосић открива да је људско зло његова доминантна романсијерска преокупација. Зато писати о рату значи писати о „човековом поразу“, о људском – „нашем клању“. Писање о „своме рату“ јесте писање о своме страху. Писац је фасциниран сазнањем колико мало човјеку треба да постане злочинац и како наизглед „мирни“ људи у рату постану звијери.
У односу на Корене, роман Деобе би био мање лирски и поетски, а више ослоњен на „вертикалу по дубини“, ослобођен плитке, површне реалности. Роман је, дакле, супротстављен социјалистичком реализму и усмјерен на модерну европску прозу, односно на традицију такозваног „психолошког романа“, и избјегао би претјерану лиризацију и поетизацију. Деобе откривају „истину о човеку“ која није идеолошка, већ је психолошка и дубинска, изнад идеолошке и моралне истине. Ваља досегнути истину коју ће виђети наши потомци. Да би је досегао, писац треба да одбаци идеолошке и психолошке факторе који га ограничавају да слободно пише о човјеку губитнику.
Истина о човјеку се не може сазнати само из његових поступака, већ из „стања свести“ и прије и послије тих поступака. „Стање свести“ подразумијева и дочаравање осјећања. То „стање свести“ није статично, већ је драматично динамично – драма свијести. Роман би, на свом путу до истине о човјеку, требало да дочара и прати „драму свести“ књижевних јунака. Писац је свјесно тежио ка драмској напетости и низу сукоба у роману – на честој драматизацији романа. То је често драма свијести, али и драма сукоба међу јунацима. Ћосић поједина поглавља романа сасвим приближава драмској форми. Он је тежио јединству „драме свести“ и драме историје, што је специфично својство његовога књижевног дара.
Јован Делић