СЛОВО О ПЕСНИКУ СРПСКОГ ПСИХО-КОСМО-ЛОГОСА Бранко, наш лирски узор
Присетимо се, још је Новалис говорио да свет увек изнова треба романтизовати. Шта је друго чинио Бранко Радичевић него што је романтизовао свет полазећи од народног језика као највише мере вредности, од својих опсесивних, романтичарских тема јуначке смрти у борби за слободу, од бајронистичког приповедања у поемама, од поштовања праотачких части, од слободе и спонтаности песничког говора, од усменог песништва и живе говорне речи, од патриотских расположења која су ишла директно из срца и од дионизијске радости певања.
Песник младости нашег језика и раздрагане и полетне наше сопствене младости није залазио само у светле него и у тамне слојеве људске психе. Код овог песника све је неухватљиво за разум али потпуно јасно за слух душе. Како неко луцидно рече - код Бранка поезија тече лепотом и снагом водопада.
Бранко Радичевић био је изразити песник српског психо-космо-логоса. Он није био песник културолошке и космополитске имагинације. Трансмисија песничког знања код Бранка Радичевића долазила је из једног дубоко личног извора и даха, мада је Бранко српски стих оплеменио и француским, руским и духом бајронизма. Дакле, ми код Бранка проналазимо једно широко сверазумевање које је у основи лирско и романтичарско и у чијој ритуалној лакоћи препознајемо дубину сагледавања света. Он је превасходно био заокупљен ликовима своје српске културе и историје, али и другошћу, тако да у његовим песмама проналазимо и потврду властите индивидуалности кроз другост.
Бранко Радичевић имао је изузетно чулан, готово еротичан однос према природи, према ветру, травки, лишћу, ружама, једном речју према елементима. За њега је природа као и за све велике древне песнике и сликаре била Магна Матер , Велика Богиња. Поезија овога песника тако дивно показује у којој мери географски пејзаж трајно одређује онај унутрашњи, душевни пејзаж. Бранко је пленерски песник (подсетићу реч пленер на француском језику значи испуњеност ваздухом, оваздушеност). Када читамо и слушамо његове песме ми осећамо ту оваздушеност, ту сликовитост, то титрање светла у пејзажу. Бранко је био истински матријарх и матерофил. О томе сведочи његова пројекција завичаја, домаје. Присетимо се песме „Опроштај од Карловаца“. Завичај за Бранка није био тек неко пусто место на географској карти већ нешто живо, живо човеково суштаство, жива рана из које избија снага нечег здравог, дубоког и топлинског. И ту проналазимо својеврсну магију екстрема. С једне стране човек је за Бранка хомо виатор, биће пута, путник (о чему сведочи песма „Путник и тица“) а с друге стране имамо места песникове моћи и суштаства – Карловце и Стражилово као једно посвојено и у души никад напуштено гнездо. Међутим, не обликује само предео људе који у њему живе, већ и људи који насељавају предео обликују и одређују тај предео дајући му једну душевну супстанцу и атмосферу. Отуда код Бранка Радичевића, као уосталом и код Саве Шумановића, можемо говорити о души предела.
Дечак рођен 15. марта 1824. године крштен је именом свеца Алексије, али као младић преводи своје крштено име с грчког на српски језик постајући Бранко. Замишљамо и видимо Бранка као дечака који са четрнаест година плива преко Дунава и натраг са својим друговима. Замишљамо Бранка који је цветао и ђачки живот Карловаца претворио у мит. Видимо га како чита народне песме, Ријечник, Вукове списе и Бајрона и Хајнеа из очеве библиотеке. Видимо га како пише те своје враголасте песме пуне ведрог поуздања. Видимо га како пише „Тугу и опомену“ једну од најлепших поема – елегија са божански лепим стиховима. Видимо нашег Бајрона необузданог у младости, родоначелника српске модерне књижевности. Видимо га како у Бечу пљује крв и умире од грудобоље. Увек изнова читамо његову потресну елегију „Кад млидијах умрети“ у којој се, изнурен болешћу дирљиво опрашта од живота и својих песама.
Романтизам Бранка Радичевића био је чист, пун узвитлане младости као што је његова душа била чиста. У његовом романтизму није било никаквих езотеричних и демонијачких натруха које су својствене западним и посебно немачким романтичарима. У песми „Путник на уранку“ Бранко описује ноћ пре стварања света, а потом се тама раздваја од светла и долазак путника обзнањује дан. Реч дан једна је од најлепших речи у српском језику. Бранкова поезија је највећма сва од светлости дана, од лепоте и цветања бића, како је лепоту одређивао Платон.
Милан Кашанин је Бранка Радичевића видео између Вука и Његоша. Говорити данас о Бранку Радичевићу то значи говорити о духу весништва. Уз Његоша, Лазу Костића, Иву Андрића, Милоша Црњанског (који је од Бранка из Стражилова створио свој веродостојни песнички мит) Бранко Радичевић је наш српски весник. Он је један од најпрефињенијих духова и најузвишенијих српских срца у чијим песмама се објављују дубине реалности и оностраних сфера. Мисија Бранка Радичевића јесте једна од најдубљих загонетки српске културе јер Бранко је песник који се дотакао оних трансфизичких корена ствари. Неко ко је побудио и пробудио у нама дубоко сећање.
Драган Јовановић Данилов
