Као да су то била два удаљена свијета, што се никад не могу срести и прожети. А онда је до њиховог сусрета дошло у Бечу 1847. године. Бранко је штампао своју прву књигу „Песме“, а Његош ремек-дјело „Горски вијенац“, које је било круна његовог стваралачког генија. Трећи међу њима је био Вук Караџић, који је исте године објавио превод „Новога Завјета“. Додуше, у запису од 1847. године, Ђура Даничић не помиње Његоша, већ само Вука и Бранка, као велике међаше српске књижевности и културе. Он каже: „Мени се све чини да ће се ова (1847) година спомињати у српској књижевности“. Он те догађаје назива „освитком“, који је почео да слути кад је „чуо за „Нови Завјет“ да се спрема својијем истинитијем видјелом и Србина да обасја“. За Бранкове „Песме“ вели: „Ја мислим да до данас није ниједан учени Србин овако пјевао као овај Радичевић...“
Није Бранко напречац прекинуо своја пјесничка лутања и окренуо се источнику народне поезије. Управо је то учинио захваљујући Вуку, чији круг и дјелатност је упознао у Бечу. Он без остатка прихвата цијели Вуков програм језичке реформе и изграђивања умјетничког стваралаштва на темељима сопствене традиције и културе.
Захваљујући томе, Бранко је начинио својеврсну синтезу прајезика и искон-мелодије, Вукових „женскијех пјесама“ и сремских и бачких ода љубави и радости живота.
Гдје је Његош у овом живом односу са Бранком?
У Бечу је свакако био у прилици Бранко Радичевић да прочита „Горски вијенац“ Његошев. Упознао је епски свијет „трагичног јунака косовске мисли“, како Андрић назива Његоша, у истоименом есеју из 1935. године.
Управо видимо одсјај тог свијета у Бранковој пјесми „Ђачки растанак“. Препознајемо га у поређењу два Вука – Бранковића и Караџића: „Ноћ нам дође са Вука једнога, / Данак бели, браћо, са другога. / Онај мишку у гвожђе вам скова, / Овај души веригe раскова“.
Значајан простор у „Горском вијенцу“ Његош је посветио издаји Вука Бранковића и великаша, о којима Коло пјева:
„Великаши, проклете им душе,
на комате раздробише царство“,
Бранко Радичевић, кад се опрашта с рајем дјетињства и Стражиловом, сјећа се: „Српске царевине, / Српске славе, српске госпоштине“. Вели: „Осетих се последњега доба, / Та краснога на Косову гроба“.
Чији је то гроб, саопштава нам Његош: „Паде Милош, чудо витезовах“, идућ гордо „к светом гробу бесмртног живота“.
Кључно мјесто Бранковог и Његошевог сусрета је Косово, на коме никада нису били, и Милошев гроб, којега нема. Али, он је за Бранка „красни гроб“, док је за Његоша „свети гроб“.
Бранков отац Тодор поводом Косова свједочи 1862. године: „Жеља је његова увек била да после свршених наука путује, особито је желио да Косово Поље види. Он би говорио: ’Ја желим епос писати, али пре нећу ни словца написати докле Косово не видим, Косово на којем је српска слава угушена, слобода изгубљена, а сужањство настало’.“
Своју успомену Тодор завршава с тугом: „Но Бог не допусти да то доживи“.
Рекосмо да ни Његош никада није био на Косову, али је живио њим. Дакле, и у једном и у другом случају се ради о метафизичкој припадности Косову, која надилази сваку физичку реалност.
Сличан је и однос Његоша и Бранка према Црној Гори. Она је за Бранка празавичај, о чијем митском постању казује у пјесми „Пут“: „испадоше брда свеколика, / Начини се једина гомила, / Начини се она српска дика, / Дика српска, Црна Гора мила“.
Бранко наставља своју апотеозу: „Црна Горо, поносито стење, / Круне српске ти драго камење, / Успомено прелепога данка, / Ког се сећа Србин као санка! / ... Јера овде послије Косова / Сунце српско грануло изнова“.
А Његош вели: „Што се не шће у ланце везати, / То се збјеже у ове планине“. Ти витезови су и своју сјенку унијели у збјег: „међу горе за вјечну утјеху / и за спомен рода јуначкога“.
Као што видимо, код Бранка контраст између Косова, гдје је „српска слава угашена“ и Црне Горе, у којој је „грануло изнова“ на Косову зашло сунце, показује се и у прогласу Београдског одбора за пренос Бранкових посмртних остатака, из Беча на Стражилово, 1883. године. У њему пише: „Његош је сретнији од Бранка, јер његове кости почивају на врху поноситог Ловћена, одакле се далеко унаоколо виде српске земље. Бранко лежи у Бечу, далеко од Стражилова, далеко од Фрушке горе, врела поезије његове“.
Али, срећа је промјенљива. Његошево посмртно страдање је почело тридесетак година после упокојења, рушењем његове цркве и гроба, које је поновљено неколико пута. Његошева голгота још траје.
Бранко је тридесет година после смрти дочекао да се врати на „станиште муза“, како назива Стражилово у пјесми „Опроштај од Карловаца“.
Постоји још једна недовољно уочена веза Његоша и Бранка, кад је ријеч о функцији Кола у њиховим дјелима.
Његошево Коло је супститут античког хора, који коментарише драмску радњу, док је улога Кола код Бранка у нешто другачијој функцији. Како каже Лаза Костић: „Бранко је уз коло опевао најсветлије догађаје, најславније јунаке и борце из историје Срба“.
Инспирисани сусретом у Бечу, Његош и Бранко узајамно посвећују пјесме. У пјесничкој посланици, под насловом „Бранку Радичевићу“, Његош прави својеврсни портрет свог сабрата по перу. Види га у будућем друштву с митским Орфејем, али и у садашњем времену му се обрћа: „У вилинском пјеваш колу / као славуј усред луга“. У трећој, завршној строфи, тог пјевца драгог и врлог Срба Његош позива да изиђе из вилинског кола, у коме га „пјесма грли“, и уђе у његово коло:
„Ајде, роде, колу амо
да јуначки попјевамо;“
Позива га, дакле, у Црну Гору, заједничку колијевку, која је симбол јуначког кола. У овој пјесми Бранково и Његошево коло постају једно те исто. Обједињује их припадност српском роду.
Бранко се одазива Његошу пјесмом „Петру Петровићу Његошу (владици црногорском)“.
Он себе назива несташним чедом. Али, боље да је то чедо „пређаволасто“ него „Да уз туђи корак нарамује, / Да га туђа рука зарањује“.
Док Његошева пјесма посвећена Бранку није датирана, испод Бранкове оде Његошу је написан датум, 7. јануар 1848. године. Дакле, на Божић, што додатно баца свјетло на његов однос према Његошу као знаменитом владици српске цркве, глави Црне Горе и пјесничкој дики и слави нашега рода.
Најзад, имајући у виду „досад непосматране“ везе између Његоша и Бранка, не можемо да заобиђемо Његошев ескплицитни суд о Бранковој поезији и улози у српској култури, исказан у писму Вуку Караџићу.
Неколико дана пред смрт, 5. октобра 1851. године, Његош одговара Вуку Караџићу, поводом двије књиге које му је послао, од којих је једна „Пјесне“ Бранка Радичевића. Он каже: „а Бранко је приличан прољећњему лептиру који лети с цвијета на цвијет. Он исто по запуштеној српској ливади ради“.
Поређење Бранка с лептиром, који опрашује цвијеће на запуштеној српској ливади, далекосежан је вредносни суд, који геније на умору изриче о великом савременику, чије младо сунце је такође залазило.
Будимир Дубак
