SLOVO O PESNIKU SRPSKOG PSIHO-KOSMO-LOGOSA Branko, naš lirski uzor
Prisetimo se, još je Novalis govorio da svet uvek iznova treba romantizovati. Šta je drugo činio Branko Radičević nego što je romantizovao svet polazeći od narodnog jezika kao najviše mere vrednosti, od svojih opsesivnih, romantičarskih tema junačke smrti u borbi za slobodu, od bajronističkog pripovedanja u poemama, od poštovanja praotačkih časti, od slobode i spontanosti pesničkog govora, od usmenog pesništva i žive govorne reči, od patriotskih raspoloženja koja su išla direktno iz srca i od dionizijske radosti pevanja.
Pesnik mladosti našeg jezika i razdragane i poletne naše sopstvene mladosti nije zalazio samo u svetle nego i u tamne slojeve ljudske psihe. Kod ovog pesnika sve je neuhvatljivo za razum ali potpuno jasno za sluh duše. Kako neko lucidno reče - kod Branka poezija teče lepotom i snagom vodopada.
Branko Radičević bio je izraziti pesnik srpskog psiho-kosmo-logosa. On nije bio pesnik kulturološke i kosmopolitske imaginacije. Transmisija pesničkog znanja kod Branka Radičevića dolazila je iz jednog duboko ličnog izvora i daha, mada je Branko srpski stih oplemenio i francuskim, ruskim i duhom bajronizma. Dakle, mi kod Branka pronalazimo jedno široko sverazumevanje koje je u osnovi lirsko i romantičarsko i u čijoj ritualnoj lakoći prepoznajemo dubinu sagledavanja sveta. On je prevashodno bio zaokupljen likovima svoje srpske kulture i istorije, ali i drugošću, tako da u njegovim pesmama pronalazimo i potvrdu vlastite individualnosti kroz drugost.
Branko Radičević imao je izuzetno čulan, gotovo erotičan odnos prema prirodi, prema vetru, travki, lišću, ružama, jednom rečju prema elementima. Za njega je priroda kao i za sve velike drevne pesnike i slikare bila Magna Mater , Velika Boginja. Poezija ovoga pesnika tako divno pokazuje u kojoj meri geografski pejzaž trajno određuje onaj unutrašnji, duševni pejzaž. Branko je plenerski pesnik (podsetiću reč plener na francuskom jeziku znači ispunjenost vazduhom, ovazdušenost). Kada čitamo i slušamo njegove pesme mi osećamo tu ovazdušenost, tu slikovitost, to titranje svetla u pejzažu. Branko je bio istinski matrijarh i materofil. O tome svedoči njegova projekcija zavičaja, domaje. Prisetimo se pesme „Oproštaj od Karlovaca“. Zavičaj za Branka nije bio tek neko pusto mesto na geografskoj karti već nešto živo, živo čovekovo suštastvo, živa rana iz koje izbija snaga nečeg zdravog, dubokog i toplinskog. I tu pronalazimo svojevrsnu magiju ekstrema. S jedne strane čovek je za Branka homo viator, biće puta, putnik (o čemu svedoči pesma „Putnik i tica“) a s druge strane imamo mesta pesnikove moći i suštastva – Karlovce i Stražilovo kao jedno posvojeno i u duši nikad napušteno gnezdo. Međutim, ne oblikuje samo predeo ljude koji u njemu žive, već i ljudi koji naseljavaju predeo oblikuju i određuju taj predeo dajući mu jednu duševnu supstancu i atmosferu. Otuda kod Branka Radičevića, kao uostalom i kod Save Šumanovića, možemo govoriti o duši predela.
Dečak rođen 15. marta 1824. godine kršten je imenom sveca Aleksije, ali kao mladić prevodi svoje kršteno ime s grčkog na srpski jezik postajući Branko. Zamišljamo i vidimo Branka kao dečaka koji sa četrnaest godina pliva preko Dunava i natrag sa svojim drugovima. Zamišljamo Branka koji je cvetao i đački život Karlovaca pretvorio u mit. Vidimo ga kako čita narodne pesme, Riječnik, Vukove spise i Bajrona i Hajnea iz očeve biblioteke. Vidimo ga kako piše te svoje vragolaste pesme pune vedrog pouzdanja. Vidimo ga kako piše „Tugu i opomenu“ jednu od najlepših poema – elegija sa božanski lepim stihovima. Vidimo našeg Bajrona neobuzdanog u mladosti, rodonačelnika srpske moderne književnosti. Vidimo ga kako u Beču pljuje krv i umire od grudobolje. Uvek iznova čitamo njegovu potresnu elegiju „Kad mlidijah umreti“ u kojoj se, iznuren bolešću dirljivo oprašta od života i svojih pesama.
Romantizam Branka Radičevića bio je čist, pun uzvitlane mladosti kao što je njegova duša bila čista. U njegovom romantizmu nije bilo nikakvih ezoteričnih i demonijačkih natruha koje su svojstvene zapadnim i posebno nemačkim romantičarima. U pesmi „Putnik na uranku“ Branko opisuje noć pre stvaranja sveta, a potom se tama razdvaja od svetla i dolazak putnika obznanjuje dan. Reč dan jedna je od najlepših reči u srpskom jeziku. Brankova poezija je najvećma sva od svetlosti dana, od lepote i cvetanja bića, kako je lepotu određivao Platon.
Milan Kašanin je Branka Radičevića video između Vuka i Njegoša. Govoriti danas o Branku Radičeviću to znači govoriti o duhu vesništva. Uz Njegoša, Lazu Kostića, Ivu Andrića, Miloša Crnjanskog (koji je od Branka iz Stražilova stvorio svoj verodostojni pesnički mit) Branko Radičević je naš srpski vesnik. On je jedan od najprefinjenijih duhova i najuzvišenijih srpskih srca u čijim pesmama se objavljuju dubine realnosti i onostranih sfera. Misija Branka Radičevića jeste jedna od najdubljih zagonetki srpske kulture jer Branko je pesnik koji se dotakao onih transfizičkih korena stvari. Neko ko je pobudio i probudio u nama duboko sećanje.
Dragan Jovanović Danilov
