О ДУШЕВНОЈ УЗАЈМИЦИ МЕЂУ ДВОЈИЦОМ ВЕЛИКАНА НАШЕ КЊИЖЕВНОСТИ И КУЛТУРЕ Са Вуком је Бранко добио крила

У којој мери његова поезија и данас пропитује изражајне могућности српскога језика?

Какав је био однос Вука и Бранка, и шта је он донео једноме, а шта другоме великану наше књижевности и културе?  Ево шта нам о природи односа Вука и Бранка данас, на 200. годишњицу рођења Бранка Радичевића, казују „Сећања на Бранка“ Мине Караџић, умне и племените Вукове кћери, „Србије Хомериде“ (Виктор Григорович), коју је „бујнокоси“ песник Бранко, „изгледа, потајно волео“ (Г. Добрашиновић), и којој је, у Споменар, записао своју чувену песму „Певам дању, певам ноћу“ (1847):

„Сјећам ли се Бранка? А заборавља ли се лако који лијеп спомен? Сјећам га се често, кад с тугом, кад с весељем. Рекла бих да га и сада гледам очима. Та бјеше нам сваки дан у кући, као син и као брат. А је ли чудо? – зна се да је Вук радо прикупљао око себе наше млађе даровите људе, а бистру оку Вукову не оте се необични дух и богато срце Бранково. Стога Вук Бранка завоље као рођена, те му бјеше брижан отац, искрен пријатељ и савјестан учитељ. Колико је то вриједило Бранкову духу, и како је то Бранко примао, разабирам тек сада. [...]

Толико се довијам сада душевној узајмици међу Вуком и Бранком, а што бјеше више, знаће најбоље протумачити друг Бранков, наш вриједни Ђуро Даничић. Та они се не дијелише ни часа, а уз Вука бјеху као два сина његова. Оствљам, дакле, њему тај важан дио Бранкова живота, а ја ћу вјерно забиљежити оно што ми оста у сјећању као лична особина Бранкова...“ (Ђуро Гавела, Књига о Бранку, Успомене и огледи, Београд, 1953, стр. 13–14)

А о природи односа Мине и Бранка говори нам и Минин Споменар који је приредио Голуб Добрашиновић (1974), и коју је Минина имењакиња, проф. др Мина Ђурић оценила, посве песнички, као једну од „најелоквентнијих тихих књига свога и многих других времена“ (2018).

Како истиче највећи српски лингвиста 20. века, Александар Белић, Вук је реформу српског језика остварио и захваљујући „својим младим, али снажним помоћницима Даничићем, Бранком Радичевићем и другима, који су – тако рећи – под Вуковим окриљем одрасли“ (Вук и Даничић: чланци и огледи, 1947).

Чувено је јубиларно издање Бранкових песама из 1924. године, са уводном студијом Павла Поповића, који је указао на основне историјске вредности Бранкове појаве: „да је започео нову епоху српске поезије, помогао да Вукове идеје добију књижевни замах, поставио писано пјесништво на темеље народних образаца“ (в. Д. Иванић, „Пјесничко ђело Бранка Радичевића“, 2011).

У новембарском броју часописа „Књижевност“ за 1953. годину објављен је чувени есеј Милана Кашанина „Између орла и вука“. Написан поводом стогодишњице смрти Бранка Радичевића, есеј је изазвао праву буру негодовања у књижевној јавности. Особито  због разматрања односа између Вука и Бранка (в. Зорица Хаџић, „Између орла и вука – Кашанин о Бранку Радичевићу“, 2017). Теза Милана Кашанина о погубном утицају јуначке народне поезије на поезију тананог лирика Бранка Радичевића дуго је тумачена као прави књижевни „атентат на Вука“ (Ђуро Гавела).

С друге стране, у есеју „Један век Бранкове лирике“, чији је један део штампан у „НИН-у“ за 1953. годину под насловом „Угаони камен“, Борислав Михајловић Михиз је изнео оцену да,  „како год буде посматрана историја нашега песништва, увек ће се у њеном темељу указати Бранков угаони камен“ (в. Н. Грујичић, Даница Вукове задужбине за 2024).

У српској лингвистици више пута је истицана Даничићева констатација у листу Подунавка за 1847. годину – „да до данас још није ниједан учени Србин овако пјевао као овај Радичевић“, те да је његов песнички језик „као суза – чист“. Она је потврђена анализама Јована Живановића (1883) и нарочито Светислава Вуловића (1890: в. Ненад Ивановић, Даница за 2023). На материјалу Бранкових песама Живановић и Вуловић су показали да је Радичевић свој песнички језик формирао у духу лексикографије Вуковог правца, што се доводи у везу са његовим лексикографским ангажманом у раду на другом издању Српског рјечника. О односу Бранка и народне поезије изврсно је писала проф. Марија Клеут („Бранко Радичевић и народна књижевност“, 1973).

Шта је Бранко Радичевић добио приступањем Вуковом културном кругу у Бечу?

„Са Вуком и народним песмама он је добио крила: научио је песнички језик народне поезије; остварио амалгам европске поезије са песничком експресијом свога матерњег језика, и постао први велики лирски песник народног правца. Више од тога и боље од тога није му требало, а са тиме је постао култни песник српске романтичарске поезије. ‘Е па, дотле, а куда ћу више!’ – како би сам Бранко рекао.“ (Драгиша Живковић, 1997)  „Бесмртни карловачки ђак“ (Младен Лесковац) и данас живи, млад и расцветан, у новим вредносним и поетичким сагледавањима (в. Ненад Николић, Бранко, романтичарски песник, Београд: СКЗ, 2022). 

Бошко Сувајџић