РЕЧ КРИТИКЕ Ђиро Асада: Шеф железничке станице
Занимљиво је да је јапански писац Ђиро Асада (1951), потомак једног од самураја Токугавиног шогуната, био толико инспирисан Јукио Мишимом, да је приступио војсци у којој, додуше, није остао сувише дуго.
Асада свакако није типична појава на књижевној сцени – у младости је био повезиван са јакузама о којима је и писао, после дугогодишњег рада у модној индустрији он сам тврди да би пре ушао у бутик него у књижару, а његове књиге су разноврсне колико и послови које је радио. Осим класичне савремене прозе попут „Шефа железничке станице“ (која је добила и филмску адаптацију 1999), Асада пише и популарне традиционалне романе инспирисане кинеском и јапанском историјом.
„Шеф железничке станице“ је Асадина збирка прича које су све изузетно филмичне, са привлачним и занимљивим премисама, и често са елементима фантастичног. Насловна приповетка прати старог отправника возова који је изгубио породицу, и ког, у последњим данима пре него што се његова мала станица у јапанској провинцији заувек затвори, почиње да посећује мистериозна девојчица која одбија да се представи. Још је занимљивија поставка „Љубавног писма“ – Горо је ситни криминалац коме јављају да је жена којом се венчао због папира мртва, и да треба да оде по њено тело. Необична поставка о човеку који се постепено заљубљује у своју жену тек пошто је умрла (баш као и код Црњанског, у „Другој књизи Сеоба“!) осовина је ретко „филмичне“ приповетке која води јунаке на „роад трип“ кроз рурални Јапан, откривајући, успут суровости с којима су се суочавале жене које су из Кине биле приморане да долазе да зарађују као пријатељице ноћи.
Асадине приче некада су тек дотакнуте фантастиком, некада су готово потпуно верне стварности (попут „Љубавног писма“ у ком су једино снови заумни) а некад сасвим фантастичне (попут „Ђавола“ који евоцира маничну, мрачну атмосферу једне од најстрашнијих прича европске књижевности, Мопасанове „Орле“), а али у свима су у основи људски односи и судбине, животно реалистични, и упечатљиви.
Настасја Писарев
