РЕЧ КРИТИКЕ Лавкрафт/Баранже: Данички ужас

Х. П. Лавкрафт (1890–1937) био је амерички хорор писац, чија проза почива на идеји о исконском, готово атавистичком ужасу који се не може именовати, и на филозофском погледу на свет у ком човек и његова судбина не значе ништа.

„Данички ужас“ је луксузно издање Чаробне књиге у којој је истоимена Лавкрафтова новела објављена уз раскошне илустрације Франсоа Баранжеа, француског уметника познатог по раду на филмовима и видео играма. Оваква издања класика су ретко промашај, али ипак не оправдавају увек своју потребу за постојањем тако убедљиво као сад. Баранжеове сјајне, евокативне илустрације (понекад су то импресивни тотали крајолика Нове Енглеске, понекад тескобне собе чији углови нестају у тами) толико добро допуњују Лавкрафтов текст да се чини да су потпуно срасле с њим. Заиста, у неким сценама текст лебди преломљен над огромним планинама у даљини, испреплетан са сликама пејзажа попут измаглице, без коначне разлике између једног и другог.

Новела „Данички ужас“ је класични лавкрафтовски излет у космичку таму која се не може до краја именовати, додатно зачињена дозом американе која избија из Баранжеових сцена које као да су извучене из неког филма убедљиве атмосфере (његова prеthodna каријера је више него евидентна). Радња прати чудну и усамљеничку породицу Вејтли, у једнако чудном и скрајнутом градићу у ком је све помало поремећено. Пошто је ћутљива албино ћерка старог Вејтлија добила сина (за ког се не зна ко је отац), ћудљиви дечак одраста брже него што је то природно могуће, док његов деда почиње да преграђује и мења стару породичну кућу, обликујући је у нешто нејасно и чудовишно. Као и увек, Лавкрафт мајсторски одржава баланс између крајње пластично описане варошице чије свакодневне сцене готово можемо да препознамо као нешто што смо заиста и видели, и апстрактног, нејасног осећаја космичког ужаса који постаје све мучнији и тескобнији како нарација одмиче.

Настасја Писарев