ТВОЈА РЕЧ Tатјана Саватић и Михајло Миљковић, ЧЛАНОВИ БЕНДА „БИТАНГЕ” Музика је ствар осећаја

Од првобитног састава било је доста промена, али тренутну устаљену екипу чине два вокала Татјана Саватић и фронтмен Марко Ковач, за бас гитару је задужена Ивана Ласица, бубњар је Михајло Миљковић, ритам гитариста је Давид Вебер, соло гитариста Филип Кузмановић, а за клавијатуром је Филип Крошњар.

Читава прича настала је као идеја да допринесу хуманитарном карактеру по ком је ова гимназија препознатљива у граду, те да уз јединствене аранжмане популарних поп-рок песама помажу заједници и онима којима је помоћ потребна. О бенду смо причали са певачицом Татјаном (17) и бубњарем Михајлом (17), иначе ученицима трећег разреда гимназије, али и другог, односно трећег разреда Средње музичке школе „Исидор Бајић”.

Михајло: На почетку су сви хтели да свирају и никога нисмо могли да одбијемо, јер је то школски бенд. Свакоме смо морали да дамо његове минуте. Притом, то нису била деца која нису била талентована. И онда, на самом почетку свирања, имали смо музичко вече које наша школа традиционало организује – „Четвртак код Исидоре”. С тим да је наше вече било у среду.

Зато што сте битанге и може вам се!

Михајло: Морали смо да будемо мало другачији, да кршимо правила. На првом концерту, који је био прошлог фебруара, сви су били одушевљени, иако смо имали репертоар од само пет песама. Онда смо, на моју иницијативу, организовали концерт напољу у дворишту школе, 21. јуна, и план је био да то буде наш школски спектакл. Сви су то подржали, организација је била јако велика јер смо морали да имамо одлично озвучење, а имали смо и хуманитарни карактер, који наша школа иначе подржава и којим се генерално бави. У сарадњи са PP службом, нашли смо времена и могућности да оргаизујемо тај концерт и скупимо око 120.000 динара. По мојој слободној процени, било је око 300 људи на концерту, можда и више. Нисам се надао таквом одзиву. Како се временом искристлисао састав после тог концерта, договорили смо се да се назовемо „Битанге”.

Татјана: Ми ово, првенствено, радимо јер то волимо. На пример, мене и Михајла је спојило то што обоје идемо паралелно у две средње школе, па се и професионално бавимо музиком и гледамо да нам то буде примарно занимање. Мислим да је најбитније да се бавимо оним што волимо и то оставља велики утисак на публику.

Шта све свирате?

Михајло: Наш жанр је поп-рок. И колико год да је нека песма тврђа или мекша, ми је прилагођавамо себи како бисмо имали неки свој звук који ће бити препознатљив. А поента јесте да сваки бенд има неки свој звук. Доста смо размишљали шта би могло да буде занимљиво публици, јер ако хоћеш да се бавиш музиком, главни циљ је да не будеш интерпретатор. Можеш да се трудиш и треба да имаш да свираш то нешто... Ми свирамо Азру, Рибљу чорбу, Прљаво казалиште, ЕКВ, Бијело дугме...

Све музика ваше младости...

Михајло: Баш. Прилагођавамо песме, које ко може да отпева. Музика је ствар осећаја.

Размишљате ли о ауторској музици?

Михајло: Да. Имамо планове, имамо и жанр, али, како да ти кажем, не можемо то да ти откријемо... Нашој сцени треба нова музика, јер мислим да је музика у Србији дотакла дно. Нормалан човек не може то да гледа и слуша. Ако ми мислимо да опстанемо и да се бавимо музиком, ми као народ, треба да је освежимо нечим и да млађу публику усмеримо ка нечему што би за њих било здравије, како би били разумнији људи.

Шта је оно што вас издваја, будући да си рекао да правите своје препознатљиве аранжмане?

Михајло: Зависи, како у којој песми. Рекао бих да нас издваја то што мушке делове пева женски вокал, а женске мушки, што у неким песмама изменимо време када ће ићи соло, ко ће у тој песми да свира, како ће песма да изгледа. Мислим, то мора на примеру да се покаже. Ти чујеш да је то та нека песма, али аранжмани нису дословно исти као што су у оригиналу. Сваки соло у песми је измењен.

Како одлучујете шта ће бити аутентично за одређену нумеру? Колико вам је лако да се договорите, будући да вас је шурнаест?

Михајло: То је тренутак инспирације на сцени. Ниједан соло који изведемо, чији год да је, није смишљен. Дође сам по себи и у тренутку када се свира. То је нека наша аутентичност. Ниједан соло нисмо записали нити навежбали, већ изађе сам по себи какав јесте у том тренутку.

Први следећи наступ „Битанги” биће одржан у Културном центру „Младост” у Футогу, с тим што се тачан датум још не зна.

– То смо скоро смислили, а примаран циљ нам је да, ако људи дођу нерасположени, ако су имали лош дан, да изађу с осмехом на лицу – каже Татјана. – Још нисмо одлучили за кога ћемо да прикупљамо новац, али кутије за донације ће бити на улазу.

Хоћеш да кажеш да оно што вежбате и оно што изведете на сцени није исто?

Михајло: Тако је. Структура песме јесте иста, зна се када иде који соло, јер свака песма подразумева соло за гитару, не и за остале инструменте. Све зависи од песме и наше тренутне инспирације.

Какав је осећај бити на сцени и добити аплауз и извести соло?

Татјана: Ми смо у тим водама одмалена, имамо доста искуства, али мислим да је наша највећа врлина што преносимо емоцију на публику и остављамо добар утисак, што је нама најбитније. И, наравно, да је онда одличан осећај када нам траже бис, кад су сви задовољни и излазе с осмехом на лицу.

Михајло: Нико од нас не може да остане равнодушан на публику, нити она на нас. Ја још нисам упознат са неким у граду да ради ово што ми радимо, да су се клинци организовали да свирају у хуманитарне сврхе. Самим тим, осећај на сцени је много другачији, кад знаш колико си времена, пажње и љубави уложио у све то, колико си људи окупио, са чиме си све морао да се суочиш при организацији да би то испало како треба. Све те емоције кад се помешају, кад се свирка заврши, мора да буде одлично. Неки бендови које ја гледам, кад уђу у рутину наступа, осетиш да не преносе исту емоцију коју су имали на почетку, знам да то одрађују.

Обоје сте рекли да бисте волели да вам музика једног дана буде примаран посао. Колико мислите да ће онда и вама бити изазовно да не изгубите тај сјај који сада имате?

Татјана: Мислим да је управо то оно што нас чини посебним, што од самог почетка знамо да неће бити тако, да ћемо имати то нешто у себи. То се једноставно осећа, кад изађете на сцену, просто и публика вам каже, а и ви знате да сте рођени за ту сцену и да је то једини ваш пут и да не можете другачије.

Л. Радловачки