TVOJA REČ Tatjana Savatić i Mihajlo Miljković, ČLANOVI BENDA „BITANGE” Muzika je stvar osećaja

Od prvobitnog sastava bilo je dosta promena, ali trenutnu ustaljenu ekipu čine dva vokala Tatjana Savatić i frontmen Marko Kovač, za bas gitaru je zadužena Ivana Lasica, bubnjar je Mihajlo Miljković, ritam gitarista je David Veber, solo gitarista Filip Kuzmanović, a za klavijaturom je Filip Krošnjar.

Čitava priča nastala je kao ideja da doprinesu humanitarnom karakteru po kom je ova gimnazija prepoznatljiva u gradu, te da uz jedinstvene aranžmane popularnih pop-rok pesama pomažu zajednici i onima kojima je pomoć potrebna. O bendu smo pričali sa pevačicom Tatjanom (17) i bubnjarem Mihajlom (17), inače učenicima trećeg razreda gimnazije, ali i drugog, odnosno trećeg razreda Srednje muzičke škole „Isidor Bajić”.

Mihajlo: Na početku su svi hteli da sviraju i nikoga nismo mogli da odbijemo, jer je to školski bend. Svakome smo morali da damo njegove minute. Pritom, to nisu bila deca koja nisu bila talentovana. I onda, na samom početku sviranja, imali smo muzičko veče koje naša škola tradicionalo organizuje – „Četvrtak kod Isidore”. S tim da je naše veče bilo u sredu.

Zato što ste bitange i može vam se!

Mihajlo: Morali smo da budemo malo drugačiji, da kršimo pravila. Na prvom koncertu, koji je bio prošlog februara, svi su bili oduševljeni, iako smo imali repertoar od samo pet pesama. Onda smo, na moju inicijativu, organizovali koncert napolju u dvorištu škole, 21. juna, i plan je bio da to bude naš školski spektakl. Svi su to podržali, organizacija je bila jako velika jer smo morali da imamo odlično ozvučenje, a imali smo i humanitarni karakter, koji naša škola inače podržava i kojim se generalno bavi. U saradnji sa PP službom, našli smo vremena i mogućnosti da orgaizujemo taj koncert i skupimo oko 120.000 dinara. Po mojoj slobodnoj proceni, bilo je oko 300 ljudi na koncertu, možda i više. Nisam se nadao takvom odzivu. Kako se vremenom iskristlisao sastav posle tog koncerta, dogovorili smo se da se nazovemo „Bitange”.

Tatjana: Mi ovo, prvenstveno, radimo jer to volimo. Na primer, mene i Mihajla je spojilo to što oboje idemo paralelno u dve srednje škole, pa se i profesionalno bavimo muzikom i gledamo da nam to bude primarno zanimanje. Mislim da je najbitnije da se bavimo onim što volimo i to ostavlja veliki utisak na publiku.

Šta sve svirate?

Mihajlo: Naš žanr je pop-rok. I koliko god da je neka pesma tvrđa ili mekša, mi je prilagođavamo sebi kako bismo imali neki svoj zvuk koji će biti prepoznatljiv. A poenta jeste da svaki bend ima neki svoj zvuk. Dosta smo razmišljali šta bi moglo da bude zanimljivo publici, jer ako hoćeš da se baviš muzikom, glavni cilj je da ne budeš interpretator. Možeš da se trudiš i treba da imaš da sviraš to nešto... Mi sviramo Azru, Riblju čorbu, Prljavo kazalište, EKV, Bijelo dugme...

Sve muzika vaše mladosti...

Mihajlo: Baš. Prilagođavamo pesme, koje ko može da otpeva. Muzika je stvar osećaja.

Razmišljate li o autorskoj muzici?

Mihajlo: Da. Imamo planove, imamo i žanr, ali, kako da ti kažem, ne možemo to da ti otkrijemo... Našoj sceni treba nova muzika, jer mislim da je muzika u Srbiji dotakla dno. Normalan čovek ne može to da gleda i sluša. Ako mi mislimo da opstanemo i da se bavimo muzikom, mi kao narod, treba da je osvežimo nečim i da mlađu publiku usmerimo ka nečemu što bi za njih bilo zdravije, kako bi bili razumniji ljudi.

Šta je ono što vas izdvaja, budući da si rekao da pravite svoje prepoznatljive aranžmane?

Mihajlo: Zavisi, kako u kojoj pesmi. Rekao bih da nas izdvaja to što muške delove peva ženski vokal, a ženske muški, što u nekim pesmama izmenimo vreme kada će ići solo, ko će u toj pesmi da svira, kako će pesma da izgleda. Mislim, to mora na primeru da se pokaže. Ti čuješ da je to ta neka pesma, ali aranžmani nisu doslovno isti kao što su u originalu. Svaki solo u pesmi je izmenjen.

Kako odlučujete šta će biti autentično za određenu numeru? Koliko vam je lako da se dogovorite, budući da vas je šurnaest?

Mihajlo: To je trenutak inspiracije na sceni. Nijedan solo koji izvedemo, čiji god da je, nije smišljen. Dođe sam po sebi i u trenutku kada se svira. To je neka naša autentičnost. Nijedan solo nismo zapisali niti navežbali, već izađe sam po sebi kakav jeste u tom trenutku.

Prvi sledeći nastup „Bitangi” biće održan u Kulturnom centru „Mladost” u Futogu, s tim što se tačan datum još ne zna.

– To smo skoro smislili, a primaran cilj nam je da, ako ljudi dođu neraspoloženi, ako su imali loš dan, da izađu s osmehom na licu – kaže Tatjana. – Još nismo odlučili za koga ćemo da prikupljamo novac, ali kutije za donacije će biti na ulazu.

Hoćeš da kažeš da ono što vežbate i ono što izvedete na sceni nije isto?

Mihajlo: Tako je. Struktura pesme jeste ista, zna se kada ide koji solo, jer svaka pesma podrazumeva solo za gitaru, ne i za ostale instrumente. Sve zavisi od pesme i naše trenutne inspiracije.

Kakav je osećaj biti na sceni i dobiti aplauz i izvesti solo?

Tatjana: Mi smo u tim vodama odmalena, imamo dosta iskustva, ali mislim da je naša najveća vrlina što prenosimo emociju na publiku i ostavljamo dobar utisak, što je nama najbitnije. I, naravno, da je onda odličan osećaj kada nam traže bis, kad su svi zadovoljni i izlaze s osmehom na licu.

Mihajlo: Niko od nas ne može da ostane ravnodušan na publiku, niti ona na nas. Ja još nisam upoznat sa nekim u gradu da radi ovo što mi radimo, da su se klinci organizovali da sviraju u humanitarne svrhe. Samim tim, osećaj na sceni je mnogo drugačiji, kad znaš koliko si vremena, pažnje i ljubavi uložio u sve to, koliko si ljudi okupio, sa čime si sve morao da se suočiš pri organizaciji da bi to ispalo kako treba. Sve te emocije kad se pomešaju, kad se svirka završi, mora da bude odlično. Neki bendovi koje ja gledam, kad uđu u rutinu nastupa, osetiš da ne prenose istu emociju koju su imali na početku, znam da to odrađuju.

Oboje ste rekli da biste voleli da vam muzika jednog dana bude primaran posao. Koliko mislite da će onda i vama biti izazovno da ne izgubite taj sjaj koji sada imate?

Tatjana: Mislim da je upravo to ono što nas čini posebnim, što od samog početka znamo da neće biti tako, da ćemo imati to nešto u sebi. To se jednostavno oseća, kad izađete na scenu, prosto i publika vam kaže, a i vi znate da ste rođeni za tu scenu i da je to jedini vaš put i da ne možete drugačije.

L. Radlovački