ПРИРОДЕ СЕ НЕ ТРЕБА ПЛАШИТИ, ТРЕБА ЈЕ ПОШТОВАТИ Наш Бер Грилс, Јован Барајевац о емисији „Војводина дивља страна” на РТВ

У четвртој епизоди, која ће се емитовати ове недеље, гледаћемо пределе Поњавице,  Краљевца и Вршачког брега и сазнати нове информације о стално насељеним врстама, као и оним у миграцији. Иза серијала од 12 епизода стоји наш Бер Грилс, Јован Барајевац, велики заљубљеник у природу, директор продуцентске куће Магиц моментс која је снимила и емисије „Прича са воде” и „Ловачки клуб” које се емитују на Агро ТВ.

- У овај свет сам ушао из љубави према природи и дивљем свету. Мајка ми није дозволила да упишем средњу школу везану за биологију и зоологију, хтела је да будем инжењер, те сам уписао електро-школу, али ме је упознала с човеком који се бавио фотографијом и тако сам почео да учим тај занат, паралелно са школом - присећа се Јован Барајевац коме се, гледајући Дејвида Беламија, па и Мемедовића, јавила љубав према емисијама о природи и жеља да и сам ради такве серијале.

Како је изгледало снимање емисије „Војводина дивља страна”?

- Снимање почиње 2020. године у најнезгодније време јер је дошла корона и донела неке друге проблеме. Уследиле су припреме за снимање и истраживање терена, да видимо где шта можемо да нађемо од животиња. Овај формат је потпуно другачији од свега што смо радили јер немамо сценарио, нити синопсис. Тек када добијемо готове снимке ми можемо да напишемо и уклопимо причу. Имамо списак животиња и ствари које желимо да снимимо и у разговору са заштитарима, који познају терен, направимо стратегију. Ако знамо да треба да снимимо неку чапљу, морамо да знамо где се она појављује. Одемо на то место, сакријемо се преко ноћи, пре него што изађе сунце, рецимо, у жбуњу или у чеке, које су добре за камуфлажу. Седимо и чекамо зору. Деси се да чекамо по 5-6 сати, само да бисмо уснимили десет секунди материјала.

Сами снимате или имате читаву екипу?

- Најчешће сам сам на терену. Било је доста колега које су одустајале јер за овај пројекат није важно да сте врстан камерман него је битно да волите природу, али не на 20 степени с пивом у руци и погледом на језеро, него морате да истрпите и хладно време, и инсекте, олује, али и велике врућине јер кад је напољу 30 степени, у чеки је сигурно 40. То је готово неподношљиво и овај посао се мора волети. Многе колеге су одустајале али смо успели да снимимо серијал. Иначе, све подводне кадрове је снимила наша колегиница која је врхунски подводни сниматељ Јована Миланков.  

Који су то били најлепшу тренуци у природи, које сцене су вам одузеле дах?

- Издвојио бих цветање Тисе као један фантастичан тренутак, специфичан за Војводину. Снимали смо седам дана, у две године. Најлепше цветање је управо у околини Кањиже. Затим, издвојио бих снимање на Тамишу где сам пратећи камером једног лабуда, схватио да се налазим у близини легла белоушке. Оне су ми саме испозирале. Ја сам два сата уживао снимајући их. После тога сам их вијао и покушао да их уснимим али то није успевало као та два сата.

Било је сигурно мање лепих момената на терену, можда опасних животиња?

- Не треба се ничега плашити, треба поштовати животиње и њихов простор. Било је разних момената, и згодних и незгодних сусрета. Једном сам снимао ноћу. Сакрио сам се у чеку, угасио сва светла и чуо сам шушкање и гроктање. Онда вам кроз главу пролазе приче ловаца и заштитара о томе шта је најопасније у Војводини, а то су дивље свиње, поготово крмача која има младе. Било је незгодно, очекивао сам свашта, међутим када су први зраци сунца изашли, схватио сам да то нису дивље свиње него неке мангулице које су биле пуштене на слободну испашу и мало сам се смирио.

Шта иначе треба да ради човек кад сретне дивљу свињу, будући да су се појављивале и у градовима?

- Ја нисам имао неке опасне сусрете с њима али колико сам разумео битно је само да се клоните стазе њиховог кретања односно да им се не нађете на путу. Из приче знам да оне константно користе једну те исту стазу.    

Како пролазите с људским фактором, како реагују на вас и камеру?

- У тим подручјима углавном нема људи али ако се нађе нека викендица и покоји човек, углавном су знатижељни и воле да питају шта радимо у жбуњу с камером (смех). Заштитари су људи који воле природу и веома су расположени да нам помогну а и ми њима. Рецимо, кад смо снимали Дунав код Бегечке јаме, видео сам неке мреже које су поставиле рибокрадице и позвао сам чуваре, па смо то заједно исекли. Многе чуварске службе су нам излазиле у сусрет, возиле нас чамцима на неприступачна места, тако да смо имали јако лепу сарадњу.

Има ли доста загађених делова природе?

- Како да не, нека места по Војводини се заиста невероватно добро чисте и чувају, али има и оних која су јако загађена, говорим о људском фактору, дакле од стране излетника, ловаца, риболоваца. С друге стране, приметио сам тренд код млађих људи да се удружују и чисте та подручја. Млади момци и девојке од неких двадесетак година из тих локалних места, организују се и очисте природу. Више смо ту врсту загађења сретали по западној Србији него у Војводини, поготово на Потпећком језеру о коме је и Мемедовић снимио емисију. То је једно лепо водено огледало у коме се огледају пашњаци, а онда спустите камеру и видите смедеревац у води. Мислим да ће ове нове генерације поправити тај проблем.

Хоће ли „Војводина дивља страна” доживети наставак?

- Ових 12 епизода није крај тог серијала. Ускоро ћемо кренути снимање Фрушке горе и Босутске шуме. И желели бисмо да радимо источну Србију, а за будућност је планиран цео Балкан.   

Снежана Милановић

фото: Магиц моментс

Деца више знају о Занзибару него Јегричкој

Јован Барајевац и супруга имају троје деце које се труде да што чешће воде у природу и на камповање. „Син је најстарији и он је мало чешће са мном по шумама, и девојчице уживају у природи, али нису неки љубитељи инсеката”, рекао је Јован додајући да је то њихов начин да децу приближе неким нормалним вредностима, као и да науче нешто о свом окружењу. „У свету лако доступних информација, наша деца више знају о Мадагаскару, Занзибару, Серенгетију, лавовима и пингвинима него о Загајичким брдима, Јегричкој, орлу белорепану, текуницама и осталим лепотама које их окружују и надамо се да ћемо то полако променити”, рекао је Јован Барајевац.