РО­ДО­НА­ЧЕЛ­НИК ЗЕ­ЛЕН­ГРА­ДА ЧИ­ХАШ БЕ­НЕ Сли­ку ни­је оста­вио, већ бо­ђо­ше

Ма­да су и ње­го­ви прет­ход­ни­ци во­ди­ли ра­чу­на о озе­ле­ња­ва­њу гра­да ко­јем су би­ли на че­лу, тек је крат­ко­трај­на ера сто­ло­ва­ња Бе­ња­ми­на- Бе­не Чи­ха­ша од Сом­бо­ра ство­ри­ла је­дан од нај­зе­ле­ни­јих гра­до­ва овог де­ла све­та, о ко­јем се ду­го и сме­ло твр­ди­ло да по буј­но­сти ур­ба­ног зе­ле­ни­ла ме­сто на та­квој свет­ској ранг ли­сти усту­па са­мо аме­рич­кој пре­сто­ни­ци, Ва­шинг­то­ну.

Као и ве­ли­ки број оних ко­ји су уна­пре­ди­ли ур­ба­не ква­ли­те­те Сом­бо­ра, ни Чи­хаш Бе­не ни­је био ро­ђе­ни Сом­бо­рац, по­што је ро­ђен у обли­жњем се­лу До­ро­сло­во, 1853, као син та­мо­шњег ле­ка­ра Јо­зе­фа, по­том­ка ма­ђа­ри­зо­ва­них Че­ха. Оста­ју­ћи ра­но, са све­га 12 го­ди­на, без оца, Бе­не по­ста­је Сом­бо­рац за­хва­љу­ју­ћи пре­у­да­ји ње­го­ве мај­ке Јо­си­фе, али се шко­лу­је у Ба­ји и Пе­чу­ју, да би сту­ди­је пра­ва за­вр­шио у Бу­дим­пе­шти. По­сле од­бра­ње­не док­тор­ске ди­сер­та­ци­је вра­тио се у Сом­бор у ко­јем се пу­них осам го­ди­на на­ла­зио на по­ло­жа­ју ве­ли­ког град­ског фи­шка­ла, од­но­сно пра­во­бра­ни­о­ца, да би се 1887. кан­ди­до­вао и по­бе­дио на из­бо­ри­ма за гра­до­на­чел­ни­ка, чи­ме је до­био ше­сто­го­ди­шњи ман­дат за ру­ко­во­ђе­ње гра­дом.

Бе­не Чи­хаш ни­је до­че­као ни крај свог гра­до­на­чел­нич­ког ман­да­та, а ка­мо­ли да ви­ди пун ре­зул­тат свог прег­ну­ћа, по­што је од по­сле­ди­ца ту­бер­ку­ло­зе пре­ми­нуо у 41. го­ди­ни, док су ње­го­ве про­јек­те на­ста­ви­ли по­то­њи гра­до­на­чел­ни­ци. Не по­сто­ји ни је­дан ње­гов са­чу­ва­ни пор­трет, а зда­ње у ко­јем је про­вео сво­је нај­про­дук­тив­ни­је сом­бор­ске го­ди­не пре­ла­зи­ло је из ру­ке у ру­ку, вре­ме­ном гу­бе­ћи свој сјај, да би ко­нач­но би­ло об­но­вље­но по­след­ње де­це­ни­је про­шлог ве­ка, ка­да је вла­сник по­стао чу­ве­ни Бо­рис Ба­кић, је­дан од успе­шни­јих Сом­бо­ра­ца у Не­мач­кој, осни­вач чу­ве­ног мин­хен­ског „Ауто­тех­ник Бо­рис“.

Ко­ре­ни ње­го­ве ис­трај­но­сти у за­ми­сли и ре­ше­но­сти да пре све­га озе­ле­ни Сом­бор на­ла­зи­ли су се за­си­гур­но у чи­ње­ни­ци да је и сам бо­ло­вао од та­да смр­то­но­сне ту­бер­ку­ло­зе, ко­јој ни нај­ма­ње ни­су при­ја­ли обла­ци лет­ње пра­ши­не по сом­бор­ским со­ка­ци­ма. Ве­ли­ки по­ду­хват озе­ле­ња­ва­ња пре све­га сад­ни­ца­ма ко­при­ви­ћа, од­но­сно бо­ђо­ша над­зи­рао је лич­но и сва­ко ју­тро је оби­ла­зио град, а по­се­до­вао је и сво­ју еви­ден­ци­ју о свим мла­ди­ца­ма за­са­ђе­ним по град­ским ули­ца­ма. Чим би при­ме­тио или ка­да би му би­ло ја­вље­но да се не­ка од мла­ди­ца су­ши, звао би ба­што­ва­на да спа­се или за­ме­ни др­во, па је за ње­го­вог ман­да­та по­са­ђен нај­ве­ћи број мла­ди­ца још од вре­ме­на на­стан­ка Сом­бо­ра као гра­да.

Текст и фо­то: М. Ми­ље­но­вић