RO­DO­NA­ČEL­NIK ZE­LEN­GRA­DA ČI­HAŠ BE­NE Sli­ku ni­je osta­vio, već bo­đo­še

Ma­da su i nje­go­vi pret­hod­ni­ci vo­di­li ra­ču­na o oze­le­nja­va­nju gra­da ko­jem su bi­li na če­lu, tek je krat­ko­traj­na era sto­lo­va­nja Be­nja­mi­na- Be­ne Či­ha­ša od Som­bo­ra stvo­ri­la je­dan od naj­ze­le­ni­jih gra­do­va ovog de­la sve­ta, o ko­jem se du­go i sme­lo tvr­di­lo da po buj­no­sti ur­ba­nog ze­le­ni­la me­sto na ta­kvoj svet­skoj rang li­sti ustu­pa sa­mo ame­rič­koj pre­sto­ni­ci, Va­šing­to­nu.

Kao i ve­li­ki broj onih ko­ji su una­pre­di­li ur­ba­ne kva­li­te­te Som­bo­ra, ni Či­haš Be­ne ni­je bio ro­đe­ni Som­bo­rac, po­što je ro­đen u obli­žnjem se­lu Do­ro­slo­vo, 1853, kao sin ta­mo­šnjeg le­ka­ra Jo­ze­fa, po­tom­ka ma­đa­ri­zo­va­nih Če­ha. Osta­ju­ći ra­no, sa sve­ga 12 go­di­na, bez oca, Be­ne po­sta­je Som­bo­rac za­hva­lju­ju­ći pre­u­da­ji nje­go­ve maj­ke Jo­si­fe, ali se ško­lu­je u Ba­ji i Pe­ču­ju, da bi stu­di­je pra­va za­vr­šio u Bu­dim­pe­šti. Po­sle od­bra­nje­ne dok­tor­ske di­ser­ta­ci­je vra­tio se u Som­bor u ko­jem se pu­nih osam go­di­na na­la­zio na po­lo­ža­ju ve­li­kog grad­skog fi­ška­la, od­no­sno pra­vo­bra­ni­o­ca, da bi se 1887. kan­di­do­vao i po­be­dio na iz­bo­ri­ma za gra­do­na­čel­ni­ka, či­me je do­bio še­sto­go­di­šnji man­dat za ru­ko­vo­đe­nje gra­dom.

Be­ne Či­haš ni­je do­če­kao ni kraj svog gra­do­na­čel­nič­kog man­da­ta, a ka­mo­li da vi­di pun re­zul­tat svog preg­nu­ća, po­što je od po­sle­di­ca tu­ber­ku­lo­ze pre­mi­nuo u 41. go­di­ni, dok su nje­go­ve pro­jek­te na­sta­vi­li po­to­nji gra­do­na­čel­ni­ci. Ne po­sto­ji ni je­dan nje­gov sa­ču­va­ni por­tret, a zda­nje u ko­jem je pro­veo svo­je naj­pro­duk­tiv­ni­je som­bor­ske go­di­ne pre­la­zi­lo je iz ru­ke u ru­ku, vre­me­nom gu­be­ći svoj sjaj, da bi ko­nač­no bi­lo ob­no­vlje­no po­sled­nje de­ce­ni­je pro­šlog ve­ka, ka­da je vla­snik po­stao ču­ve­ni Bo­ris Ba­kić, je­dan od uspe­šni­jih Som­bo­ra­ca u Ne­mač­koj, osni­vač ču­ve­nog min­hen­skog „Auto­teh­nik Bo­ris“.

Ko­re­ni nje­go­ve is­traj­no­sti u za­mi­sli i re­še­no­sti da pre sve­ga oze­le­ni Som­bor na­la­zi­li su se za­si­gur­no u či­nje­ni­ci da je i sam bo­lo­vao od ta­da smr­to­no­sne tu­ber­ku­lo­ze, ko­joj ni naj­ma­nje ni­su pri­ja­li obla­ci let­nje pra­ši­ne po som­bor­skim so­ka­ci­ma. Ve­li­ki po­du­hvat oze­le­nja­va­nja pre sve­ga sad­ni­ca­ma ko­pri­vi­ća, od­no­sno bo­đo­ša nad­zi­rao je lič­no i sva­ko ju­tro je obi­la­zio grad, a po­se­do­vao je i svo­ju evi­den­ci­ju o svim mla­di­ca­ma za­sa­đe­nim po grad­skim uli­ca­ma. Čim bi pri­me­tio ili ka­da bi mu bi­lo ja­vlje­no da se ne­ka od mla­di­ca su­ši, zvao bi ba­što­va­na da spa­se ili za­me­ni dr­vo, pa je za nje­go­vog man­da­ta po­sa­đen naj­ve­ći broj mla­di­ca još od vre­me­na na­stan­ka Som­bo­ra kao gra­da.

Tekst i fo­to: M. Mi­lje­no­vić