БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: Бачко Градиште (2); Свети Никола у Лењиновој, џубокс у „Корњачи” и „неосвојива” Коштаница

Овај храм који је за разлику од римокатоличке цркве изван центра, на самом рубу села, саграђен је још 1773. На улазу је табла са именима мештана погинулим у ратовима од 1912. до 1918. На торањ цркве је 1857. подигнуто године звоно које је излио новосадски звоноливац Павле Валер. Нови иконостас је урадио иконорезац Јован Ситкеј из Старог Бечеја.

Протеклих десетак година било је много полемика око свештеника у овој цркви: Епархија бачка их је склањала чим би их поставила, локални верници би се бунили, потписивали петиције...

Када смо били у селу, римокатоличка црква је била закључана. У међувремено, јавио ми се звонар овог храма Тибор Цини и послао неколико фотографија које сведоче о прелепом ентеријеру цркве. Римокатоличка жупа Св. Арханђела у Бачком Градишту је основана 1807. док је до тада била филијала Бечеја. Црква је подигнута 1831. а након пожара 1854. обновљена, 1909. проширена а 1959. је још једном обновљена. Димензије цркве су: дужина 40.9 метара, ширина 14.1, висина 12.25, а торањ је висок 46 метара. Од пет звона највеће је 1.120 кг, а најмање 50 кг. Мађари којих се у селу око 2.000, славе и Дан Светог Ласла када је на овај празник 27. јуна 1982. лед потукао комплетне усеве у атару села.

Баш на Дан Светог Ласла 2017. на улазу у римокатоличку цркву постављена је табла у знак сећања на децу убијену у Револуцији 1848/49. Овој свечаности је присуствовао дародавац табле Јене Ковач, који је тада изјавио, да је веома срећан што су уз помоћ пријатеља и мештана успели да подигну обележје за четрдесеторо мађарских малишана, који су погубљени 16. и 17. јуна 1848.

У прилично тужној слици Бачког Градишта једна од светлих тачака је сат на Римокатоличкој цркви Светог Арханђела Михаила који је - исправан и ради тачно, што је готово изузетак када је о црквама свих конфесија у Војводини реч. Када идете према Бечеју, са леве стране је затворени млин који је носио име по датуму када су партизани 1944. ушли у Бачко Градиште - 22. октобар. У опустелом погону остао је само један пас који га чува, кућица за портира била је напуштена. Нешто даље стижете до брда Коштаница или Csonthalom  које као масовна хумка ужива статус “Спомен парка” али је потпуно запуштено.

Постоји неколико верзија око њеног настанка, по једној ту су сахрањене жртве куге у 18. веку, по другој погинули у Мађарској револуцији 1848/49. па чак и да су ту сахрањени, негде у дну хумке Мађари убијени приликом одмазде 1944. Брдо је са свих страна окружено густим трновитим жбуњем као да се природа побринула да се до крста не његовом врху не може лако попети и да Коштаница данас буде практично неосвојива. Успео сам са леве стране брега, када гледате на њега са пута према Бечеју. На врху стоји само добро очувани изрезбарени дрвени крст, без икаквог другог обележја или натписа. Са брда Коштаница се види и железнички мост преко канала ДТД који као и пруга више није у функцији. Кроз Бачко Градиште као и кроз суседне Чуруг и Бечеј - возови одавно више не иду.

Мало је кафића и ресторана по Војводини који данас имају џубокс-машине које су у функцији. На један такав џубокс наишли смо у кафеу “Корњача” у Бачком Градишту. Једна песма - 20 динара. Имају све - од народњака преко поп-музике до рока. Пустио сам “Земљо моја” од “Амбасадора”. Једини присутни гост у кафани који је седео и играо “Бинго” - поздравио је мој избор са “Прва лига, брате мој!” Конобарица каже да је из Бечеја, ради у овом кафићу 17 година и свега се нагледала и наслушала. Приставила нам је турску кафу коју смо сркали док је Исмета Дервоз певала: “Овђе ноћи нису тако плаве, нигђе сунце нема такав сјај, овђе нису такве траве, земљо моја...” 

Нешто касније стижем до Железничке станице Бачко Градиште која је попутно пуста, нема чак ни подстанаре попут Душана у Чуругу. Остала је само табла да сећа на народног хероја Свету Младеновића, овдашњег железничког радника, који је првог дана рата, 6. априла 1941. - дигао у ваздух железничка постројења и мост. Погинуо је следеће године у партизанима у Србији. На новом, лепо уређеном дечијем игралишту које је селу донирала Општина Бечеј - навијачи су ишарали инфо-таблу и мобилијар. У селу је пуно празних, напуштених и полусрушених кућа. Једна лепа стара кућа са комадом зида на предњој фасади који је од влаге испао, изгледа буквално као да је “рањена”…

На излазу из села у правцу Надаља још један затворени погон као и напуштена боктерница поред некадашње пруге. Старе табле са називама улица који су промењени остале су на зидовима кућа што је пракса коју сам видео у још неким срединама у Војводини са мађарским становништвом. Тако је, на пример остала табла Улица Вељка Влаховића (само је натпис прекрижен) и испод ње је она са новим именом - “Србобрански пут”. Лењинова није мењала име а у прозору једне куће у овом сокаку - видео сам лик Светог Микулаша (Св. Никола) и друге божићне украсе - што у време када је овај совјетски вођа добио своју улицу у Бачком Градишту - вероватно не би било могуће. За похвалу је што је председник Скупштине општине Бечеј Игор Киш преко великог билборда честитао је Божић и Нову годину мештанима на два језика. За седам дана на овом месту читајте шта смо све видели и чули на Бисерном острву до којег стижете када из правца Бачког Градишта пређете понтонски мост преко Мртве Тисе.

Роберт Чобан