ТВОЈА РЕЧ Биљана Вуков (20) - бивша кајакашица: Не вреди силити нешто ако нас то више не испуњава

Елем, Биљана је тренирала кајак у Кајак клубу „Бегеј“ (Зрењанин), све до 2021. године, а како се присећа, на први тренинг је отишла са сестром. И данас, након већ две године (додуше не баш активног) паузирања, овај спорт јој недостаје, али, како каже, није страшно баталити нешто у чему си добар ако то више није оно што те чини срећним. На крају крајева, никад се не зна да ли ће је живот навести да поново седне у кајак...

– То је била љубав на први поглед – каже наша саговорница.

Какав је био осећај кад си први пут села у кајак и завеслала?

– У почетку, пре него што савладамо с веслом, ишли смо рукама, тако да се сећам кад сам отишла први дан, толико сам желела да веслам а нисам имала прилику. Не сећам се тачно, али вероватно ми се јако допало будући да сам остала.

Какав је био Бегеј?

– Тад је био чистији. Углавном и идемо ка Клеку где је чистије.

Када си узела весла у руке?

– Тога се не сећам, али вероватно већ после неколико тренинга.

Шта је најбитније у кајаку?

– Равнотежа. С обзиром на то да, кад смо мали прво крећемо у мини-кајаку који је стабилнији, када учимо тренери нам говоре да се не хватамо за чамац јер можемо да се изврнемо. Онда, кад узмемо весла, њих стављамо као ослонац на воду и тако одржавамо равнотежу.

Јеси ли се некад преврнула? Како је изгледало?

– Јесам. На почетку буде мало страшно, али касније је занимљиво.

Значи, свако ко реши да тренира кајак, пре свега мора да буде добар пливач...

– Тако је. Поред равнотеже, битно је да веслач зна да плива. Ми на тренинзима, осим кајака, имамо и часове пливања, тако да, и онај ко не зна да плива, носи прлук. Сећам се, кад сам била мала, било је обавезно да до неког узраста свакако носимо те прслуке.

У којим си све водама веслала?

– Ишла сам свуда. Доста смо по Србији путовали... Били смо и на рекама и на језерима. Најлепше ми је на Тиквари код Бачке Паланке и на Ади Циганлији. Некако, лепше ми је кад је језеро него река.

Колика је разлика да ли је река или језеро, будући да је једно стајаћа а друго текућа вода?

– Теже је на језеру. Међутм, на реци све зависи да ли идемо низводно или узводно.

Шта онда све утиче на добар резултат?

– Утиче какво је време, да ли има таласа, с које стране ветар дува... Утиче доста фактора.

Колико мораш да будеш и психички и физички спремна на буквално све услове?

– Највише, прес вега треба бити психички спреман. Кад је лоше време, ако дува ветар или има таласа, буде – како ћу сад, да ли ћу се изврнути. На такмичењу буде и таласа од такмичара који су испред, па све то треба савладати током трке.

Шта је теби у глави кад кренеш са Старта?

– Свашта! Да извеслам трку. На технику не обраћам толико пажњу, мада би можда требало, али то је само да извеслам трку и да будем што ближе противницима.

И, колико ти је то доприносило у постизању резултата?

– Доста. То сам практиковала у последње време и на тренинзима, ту методу када радимо у групи, да не допуштам да ме неко стигне и да се потрудим да некога стигнем, па терам себе да издржим до краја трке.

Шта те је навело да одустанеш од кајака?

– Можда засићење. Једноставно, годину пре него што сам одустала, имала сам дилеме да ли да одем или наставим, што је утицало на резултате, па сам мало опала с кондицијом и свиме, и онда сам пресекла да је време да се испробам у нечему новом.

Је л'' ти сада недостаје?

– Да. Мислим, после кајака сам наставила да тренирам, ишла сам у теретану и рекретаивно сам тренирала бокс, због себе, да бих одржавала неку форму.

А размишљаш ли да се вратиш кајаку, макар рекреативно?

– Рекретаивно да, али професионално не. Морала бих да се фокусирам. Сваки пут кад одем до Клуба, обузму ме емоције и волела бих да се вратим, али мислим да то није то. Била сам прошле године, чисто рекретаивно, да помогнем друштву из Клуба, па смо другарица и ја одвеслале неколико трка и освојиле смо и медаљу на Државном. Леп је осећај вратити се, али да ли бих се вратила за стално, нисам сигурна. Можда једног дана.

Постоји ли неки „рок трајања“?

– Мислим да не. Све зависи од особе, колико је спремна и вољна да се посвети томе. Мислим да је могуће. Али наравно, лакше је кад смо млађи.

Углавном се прича о спортистима који су и даље активни и који себе виде искључиво у спорту. Али, шта је са онима – вама – који сте били успешни и одлучили да то баталите и посветите се нечему другом? Да ли је то смак света?

– Није. Једноставно, мислим да не вреди нешто силити ако се више не осећамо комфорно и ако нас то више не испуњава. Можемо то знање, таленат, вештине да искористимо да будемо тренери и тако останемо у спорту, али мислим да није смак света, бар што се мене тиче. Ја за сад имам друге циљеве. Док сам тренирала кајак нисам се проналазила ни у чему другом. Сад тражим себе, шта ме занима и за сад је то гастрономија, а можда једног дана из хобиба завршим курс, добијем лиценцу и држим тренинге. Не знам где ће ме живот одвести... Али дефинитивно не бих спорт скроз баталила него да буде ту са стране, као нека резерва.

Шта би рекла деци, зашто баш кајак?

– Генерално зато што је на води и јако је леп спорт. Доста се путује и доста људи га тренира, па доста пријатељстава стекнемо, што ми је дрго. Којим год спортом, само да се баве, због себе и здравља.

Леа Радловачки