БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: ЧУРУГ (3) Лаза Пачу се сложио с Марадонином поруком

Аутор скулптуре је новосадски вајар Јован Солдатовић и ово је један његов, може се рећи, атипичан рад. У холу школе се налазе и бакарне плоче са исписаним именима жртава рације. Споменик је откривен на Дан ослобођења Чуруга, 22. октобра 1967.

Још један споменик, ради истог уметника, овога пута то је типични Солдатовић - посвећен је рацији. Откривен је 1985. и налази се на „Трећој рампи”, насипу поред реке Тисе, месту са кога су тела жртава чурушке рације бацана у залеђено корито поменуте реке. Аутор се одлучио да драматична дешавања у рацији представи у форми сведених и издужених људских фигура, чији композициони поредак одаје утисак достојанственог ишчекивања колективне трагичне судбине житеља Чуруга.

На фасади једне куће је и мурал посвећен славном Дијегу Марадони, који, иако није из овог села, по мишњењу аутора овог рада има вредну поруку за Чуружане. Порука је исписана на енглеском језику и у преводу значи: „Када су људи успешни - то је само због напорног рада. Срећа нема никакве везе са успехом!”. Сасвим сам сигуран да Лаза Пачу са своје бисте са друге стране пута са одобравањем гледа на ову мисао славног фудбалера. Ту у парку, одмах поред дечијег игралишта на којем нема деце налази се и један артески бунар који, наравно, не ради као што је то случај са сличним бунарима у већини села у Војводини.

Душанова зима

Душан је некада имао породицу. Каже да су га жена и деца избацили из куће. Прича нам како је до пре две недеље (посетили смо га почетком новембра) спавао у врбацима а када је захладило уселио се у напуштену зграду Железничке станице у Чуругу. Питам га да ли пије - одговара одрично и мислим да може да му се верује. Неко од мештана поклонио му је пећ на коју се греје. Дрва за огрев доноси из врбака који су му донедавно били спаваћа соба. Како смо обилазећи напуштену Железничку станицу (пруга је давно извађена) непланирано банули Душану на „уселење”, оставили смо му нешто новца да му се нађе за предстојећу зиму.

На изласку из Чуруга према Бачком Градишту налази се Рођина ветрењача. Улазимо у двориште у којем нас нападају два симпатична смеђа јазавичара, који лају толико гласно да морамо да се надвикујемо са газдарицом. Домаћица куће нас прво гледа сумњичаво а онда преломи: „Може! Уђите у ветрењачу слободно!” Колеги Драгану се после жалила како јој људи сликају двориште без питања: „Пре пар дана су нас чак из дрона снимали!”

Механизам ветрењаче је израђен 1843. у Мађарској и иако њено камење укупне тежине 4,5 тоне не меље још од средине 70-тих година прошлог века, механизам је очуван и веома брзо би могао да се стави у функцију. То би свакако била права атракција за туристе да на лицу места виде како се некад млела пшеница или кукуруз.

Камере чувају споменик од вандала

Споменик невиним мађарским жртвама страдалим 1944. и 1945. у Чуругу финансирала је Србија (Мађарска је финансирала Музеј жртава рације), а у јуну 2013. свечано открили председници Мађарске и Србије Јанош Адер и Томислав Николић, До места на којем је споменик на самој обали Мртве Тисе долази се лепо уређеном стазом која међутим почиње тек на обали а до ње стижете блатњавим путем кроз ромско насеље.

Два месеца након постављања, у августу 2013. споменик је оштећен. Како је тада рекла Јулија Телеки из Бечеја, бивша покрајинска посланица, чији је отац 1945. овде стрељан, 2012. рехабилитован, то је био „шамар тек постигнутом помирењу два народа”. Након тога око споменика су постављене видео-камере тако да више није било вандализма. Када смо ми били тамо - испред споменика је било много венаца са мађарским заставама.

Рођина ветрењача имала је дугу и занимљиву историју. године 1846. њен механизам купио је извесни Чуружан Сиротановић и из Мађарске га пренео сплавом Тисом, на чијој обали, на месту званом Близанци, изграђена је ветрењача. Потом је са ширењем места пресељена на Ждрепчару, где је остала до пред Први светски рат. Године 1912. премештена је на садашње место и радила је све до средине седамдесетих година 20. века. Већ наредне 1913. године од Антала Нача, који је годину раније купио од Стевана Чупића, ветрењачу пазари Никола Стојшин и од тада је у власништву ове породице у Чуругу познатије као Рођини. 2008. је залагањем општине Жабаљ и Завода за заштиту споменика културе обновљена, њен кров је замењен добила је и нова „крила“ која је ветар нажалост поломио 2011. Изграђена је од 86.000 цигала и 7.000 черпића и у односу на стање у каквом су ветрењаче у Госпођинцима, Меленцима или Белом Блату (Бочар, Кумане и Ђурђево имају ветрењаче тек на ретким фотографијама) врло добро се држи. Наравно још увек далеко од стања у ком су овакви објекти у Мађарској који сијају и доносе озбиљан профит.

Настављамо пут даље, ка Бачком Градишту и чувеном Бисерном острву о чему ћете читати наредних недеља на овим страницама.

Роберт Чобан