BICIKLOM KROZ VOJVODINU: ČURUG (3) Laza Paču se složio s Maradoninom porukom

Autor skulpture je novosadski vajar Jovan Soldatović i ovo je jedan njegov, može se reći, atipičan rad. U holu škole se nalaze i bakarne ploče sa ispisanim imenima žrtava racije. Spomenik je otkriven na Dan oslobođenja Čuruga, 22. oktobra 1967.

Još jedan spomenik, radi istog umetnika, ovoga puta to je tipični Soldatović - posvećen je raciji. Otkriven je 1985. i nalazi se na „Trećoj rampi”, nasipu pored reke Tise, mestu sa koga su tela žrtava čuruške racije bacana u zaleđeno korito pomenute reke. Autor se odlučio da dramatična dešavanja u raciji predstavi u formi svedenih i izduženih ljudskih figura, čiji kompozicioni poredak odaje utisak dostojanstvenog iščekivanja kolektivne tragične sudbine žitelja Čuruga.

Na fasadi jedne kuće je i mural posvećen slavnom Dijegu Maradoni, koji, iako nije iz ovog sela, po mišnjenju autora ovog rada ima vrednu poruku za Čuružane. Poruka je ispisana na engleskom jeziku i u prevodu znači: „Kada su ljudi uspešni - to je samo zbog napornog rada. Sreća nema nikakve veze sa uspehom!”. Sasvim sam siguran da Laza Paču sa svoje biste sa druge strane puta sa odobravanjem gleda na ovu misao slavnog fudbalera. Tu u parku, odmah pored dečijeg igrališta na kojem nema dece nalazi se i jedan arteski bunar koji, naravno, ne radi kao što je to slučaj sa sličnim bunarima u većini sela u Vojvodini.

Dušanova zima

Dušan je nekada imao porodicu. Kaže da su ga žena i deca izbacili iz kuće. Priča nam kako je do pre dve nedelje (posetili smo ga početkom novembra) spavao u vrbacima a kada je zahladilo uselio se u napuštenu zgradu Železničke stanice u Čurugu. Pitam ga da li pije - odgovara odrično i mislim da može da mu se veruje. Neko od meštana poklonio mu je peć na koju se greje. Drva za ogrev donosi iz vrbaka koji su mu donedavno bili spavaća soba. Kako smo obilazeći napuštenu Železničku stanicu (pruga je davno izvađena) neplanirano banuli Dušanu na „uselenje”, ostavili smo mu nešto novca da mu se nađe za predstojeću zimu.

Na izlasku iz Čuruga prema Bačkom Gradištu nalazi se Rođina vetrenjača. Ulazimo u dvorište u kojem nas napadaju dva simpatična smeđa jazavičara, koji laju toliko glasno da moramo da se nadvikujemo sa gazdaricom. Domaćica kuće nas prvo gleda sumnjičavo a onda prelomi: „Može! Uđite u vetrenjaču slobodno!” Kolegi Draganu se posle žalila kako joj ljudi slikaju dvorište bez pitanja: „Pre par dana su nas čak iz drona snimali!”

Mehanizam vetrenjače je izrađen 1843. u Mađarskoj i iako njeno kamenje ukupne težine 4,5 tone ne melje još od sredine 70-tih godina prošlog veka, mehanizam je očuvan i veoma brzo bi mogao da se stavi u funkciju. To bi svakako bila prava atrakcija za turiste da na licu mesta vide kako se nekad mlela pšenica ili kukuruz.

Kamere čuvaju spomenik od vandala

Spomenik nevinim mađarskim žrtvama stradalim 1944. i 1945. u Čurugu finansirala je Srbija (Mađarska je finansirala Muzej žrtava racije), a u junu 2013. svečano otkrili predsednici Mađarske i Srbije Janoš Ader i Tomislav Nikolić, Do mesta na kojem je spomenik na samoj obali Mrtve Tise dolazi se lepo uređenom stazom koja međutim počinje tek na obali a do nje stižete blatnjavim putem kroz romsko naselje.

Dva meseca nakon postavljanja, u avgustu 2013. spomenik je oštećen. Kako je tada rekla Julija Teleki iz Bečeja, bivša pokrajinska poslanica, čiji je otac 1945. ovde streljan, 2012. rehabilitovan, to je bio „šamar tek postignutom pomirenju dva naroda”. Nakon toga oko spomenika su postavljene video-kamere tako da više nije bilo vandalizma. Kada smo mi bili tamo - ispred spomenika je bilo mnogo venaca sa mađarskim zastavama.

Rođina vetrenjača imala je dugu i zanimljivu istoriju. godine 1846. njen mehanizam kupio je izvesni Čuružan Sirotanović i iz Mađarske ga preneo splavom Tisom, na čijoj obali, na mestu zvanom Blizanci, izgrađena je vetrenjača. Potom je sa širenjem mesta preseljena na Ždrepčaru, gde je ostala do pred Prvi svetski rat. Godine 1912. premeštena je na sadašnje mesto i radila je sve do sredine sedamdesetih godina 20. veka. Već naredne 1913. godine od Antala Nača, koji je godinu ranije kupio od Stevana Čupića, vetrenjaču pazari Nikola Stojšin i od tada je u vlasništvu ove porodice u Čurugu poznatije kao Rođini. 2008. je zalaganjem opštine Žabalj i Zavoda za zaštitu spomenika kulture obnovljena, njen krov je zamenjen dobila je i nova „krila“ koja je vetar nažalost polomio 2011. Izgrađena je od 86.000 cigala i 7.000 čerpića i u odnosu na stanje u kakvom su vetrenjače u Gospođincima, Melencima ili Belom Blatu (Bočar, Kumane i Đurđevo imaju vetrenjače tek na retkim fotografijama) vrlo dobro se drži. Naravno još uvek daleko od stanja u kom su ovakvi objekti u Mađarskoj koji sijaju i donose ozbiljan profit.

Nastavljamo put dalje, ka Bačkom Gradištu i čuvenom Bisernom ostrvu o čemu ćete čitati narednih nedelja na ovim stranicama.

Robert Čoban