ЦРТИЦЕ ИЗ ИСТОРИЈЕ Деца непослушних матера неће бити примана у обданиште; О првим вртићима и забавиљама у Новом Саду
По угледу на Суботицу (1843), Велики Бечкерек илити Зрењанин (1858), те Сенту (1866), свој први вртић, тачније Завод за чување деце, Нови Сад је добио 1. октобра 1867. Оснивач је био Давид Сагмајстер, уз финансијску подршку женског удружења које је исте године формирала Марија Фрадл Томековић, сазвавши на састанак новосадске госпође, без обзира на веру и народност.
Установу су похађали углавном малишани немачке и мађарске националности, али је у њој било и српске деце, што се да закључити из архивског списа о донацији два хвата дрва од градске општине (1870), захваљујући заузимању једног Србина – Радослава Манојловића. Завод је 1872. године прешао у својину Римокатоличке цркве, а да би се осигурало васпитање у католичком духу, о деци су бринуле часне сестре – дувне, док је проректор постао парох Имре Бенде.
Услед недостатка новца, иако је идеја настала деценију раније у страху да нас за кратко време не „збрише туђинштина”, прво српско забавиште отворено је 10. априла 1892, а оснивач је била Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња, која је купила кућу у данашњој Улици Матице српске 9. Зна се да је на свечаности том приликом говорила боркиња за женска права Савка Суботић, док је прва васпитачица – „забавиља” била Марија Симић.
У новој држави (1918–1941), вртићи су плаћани из државне благајне, а дата је и могућност за отварање приватних предшколских установа, какво је било и Јеврејско забавиште Пауле Шосбергер, у којем је био примењиван метод Марије Монтесори, уз обиље креативних садржаја, па су и Новосађани других националности желели у њега да упишу своју децу. У Улици Имреа Текелије 3, почетком 20. века радила је и школа „за муцаву децу”, отклањајући „погрешке у језику” за четири до шест недеља, по методу др Најмана из Граца, пише „Застава” у јуну 1914.
Државним вртићима пак руководио је Здравствени одсек за Банат, Бачку и Барању. Како је објављено 15. априла 1921, у обданишта су се примала „одојчад и деца до конца друге године на чување, негу и храну”, али „само оних сиромашних матера које радним данима иду на рад”. Отварало се „јутром у шест сахата”, а док се по малишане одлазило „најдаље до седам часова увече”. На мајкама је било да поштују савете лекара о нези и храњењу, јер у противном „деца непослушних матера и болесна неће бити примана у обданиште”, објавио је шеф Здравственог одсека др Лаза Марковић.
У то време, забавишта је било у свим деловима града (српских 11 и по једно мађарско, немачко и руско). Радила су и пре и после поднева, сем недељом. Остало је забележено да је 1938. „на игру и рад” одлазило укупно 445 дечака и 448 девојчица.
С. Милачић
