CRTICE IZ ISTORIJE Deca neposlušnih matera neće biti primana u obdanište; O prvim vrtićima i zabaviljama u Novom Sadu
Po ugledu na Suboticu (1843), Veliki Bečkerek iliti Zrenjanin (1858), te Sentu (1866), svoj prvi vrtić, tačnije Zavod za čuvanje dece, Novi Sad je dobio 1. oktobra 1867. Osnivač je bio David Sagmajster, uz finansijsku podršku ženskog udruženja koje je iste godine formirala Marija Fradl Tomeković, sazvavši na sastanak novosadske gospođe, bez obzira na veru i narodnost.
Ustanovu su pohađali uglavnom mališani nemačke i mađarske nacionalnosti, ali je u njoj bilo i srpske dece, što se da zaključiti iz arhivskog spisa o donaciji dva hvata drva od gradske opštine (1870), zahvaljujući zauzimanju jednog Srbina – Radoslava Manojlovića. Zavod je 1872. godine prešao u svojinu Rimokatoličke crkve, a da bi se osiguralo vaspitanje u katoličkom duhu, o deci su brinule časne sestre – duvne, dok je prorektor postao paroh Imre Bende.
Usled nedostatka novca, iako je ideja nastala deceniju ranije u strahu da nas za kratko vreme ne „zbriše tuđinština”, prvo srpsko zabavište otvoreno je 10. aprila 1892, a osnivač je bila Dobrotvorna zadruga Srpkinja Novosatkinja, koja je kupila kuću u današnjoj Ulici Matice srpske 9. Zna se da je na svečanosti tom prilikom govorila borkinja za ženska prava Savka Subotić, dok je prva vaspitačica – „zabavilja” bila Marija Simić.
U novoj državi (1918–1941), vrtići su plaćani iz državne blagajne, a data je i mogućnost za otvaranje privatnih predškolskih ustanova, kakvo je bilo i Jevrejsko zabavište Paule Šosberger, u kojem je bio primenjivan metod Marije Montesori, uz obilje kreativnih sadržaja, pa su i Novosađani drugih nacionalnosti želeli u njega da upišu svoju decu. U Ulici Imrea Tekelije 3, početkom 20. veka radila je i škola „za mucavu decu”, otklanjajući „pogreške u jeziku” za četiri do šest nedelja, po metodu dr Najmana iz Graca, piše „Zastava” u junu 1914.
Državnim vrtićima pak rukovodio je Zdravstveni odsek za Banat, Bačku i Baranju. Kako je objavljeno 15. aprila 1921, u obdaništa su se primala „odojčad i deca do konca druge godine na čuvanje, negu i hranu”, ali „samo onih siromašnih matera koje radnim danima idu na rad”. Otvaralo se „jutrom u šest sahata”, a dok se po mališane odlazilo „najdalje do sedam časova uveče”. Na majkama je bilo da poštuju savete lekara o nezi i hranjenju, jer u protivnom „deca neposlušnih matera i bolesna neće biti primana u obdanište”, objavio je šef Zdravstvenog odseka dr Laza Marković.
U to vreme, zabavišta je bilo u svim delovima grada (srpskih 11 i po jedno mađarsko, nemačko i rusko). Radila su i pre i posle podneva, sem nedeljom. Ostalo je zabeleženo da je 1938. „na igru i rad” odlazilo ukupno 445 dečaka i 448 devojčica.
S. Milačić
