РЕЗОН: Кратки речник политичких недоумица

Обећање – Политичар се стално мора држати за реч. Иначе је безвредан. Његове речи су дух и живот. Он је месија и апостол. Он самог себе измишља, формулише своју политичку идеју и преноси је другима. Кад нема идеје, а ни умећа преношења, то је кафанско лакрдијашење и такве политичаре грађани не узимају за озбиљно. Они не могу да допру ни до срца ни до разума бирача. Постоји и друга врста политичара. Њих разумеју сви, и зато што испуњавају дата обећања, верује им већина грађана.

Критизерство – Вербални терор спада у савремене диверзантске технике. Да би скренули пажњу на себе или остварили политички циљ, људи више не морају да секу телефонске жице, минирају пруге, подмећу бомбе – то је превазиђена методологија којом се служе само групе које нису упознате са савременим техникама субверзије. Вербални терор почива на уверењу да реч може посећи горе него мач. Реч може бити кохезиони и оптимистички фактор, или имати дезинтегришући, разарајући ефекат. „Таштина и уображење да се влада и после смрти јесте најсмешнија и најдрскија од свих тиранија”, сматрао је Томас Пејн. Леви либерали и десни екстремисти се свуда у свету понашају исто. Агресивном политиком протеста, револуционарним речником, блокадама и претњама настоје да приморају оне који владају, да уместо своје спроводе њихову политику. То представља уображење и жељу да се влада и кад се није на власти.

Апстиненти – Апстинент је човек који не пропагира ниједну од доминантних политичких идеологија и своју улогу у политичком животу сматра крајње занемарљивом. Бертранд Расел истиче да је мотивисаност грађана да масовно излазе на изборе мања у демократским државама јер гласач зна да одлуку доноси већина која је наклоњена некој од понуђених политичких опција. Апстинент сматра да не припада ниједној од њих и да није вредно да излази на гласање. Зато подстицаје да треба да изађе на изборе схвата као присилу да гласа за неког од кандидата који му се не допадају и чији га програми не интересују. 

Демократија – Демократија постоји тамо где се влада бира на основу већинске воље народа. Против резултата избора увек се буни мала група политичара која жели да мимо воље народа, као главног изворишта демократије, дође до моћи и самој себи приграби привилегије за које верује да јој припадају због њене измаштане изузетности.

Либерализам – Многи политичари и интелектуалци широм света верују да су њихове предрасуде и њихова похлепа мера свих ствари. То је савремени облик либерализма који нема упориште у филозофији Џона Стјуарта Мила и других либерала. Има их две врсте. Једни имају славу и новац, али немају моћ и желе је да би стекли још више новца. И други, који немају ни новац, ни моћ ни славу, те улични преврат виде као једину шансу да се дочепају новца и моћи. Заједно чине групацију која је убеђена да је само њихово мишљење исправно и правоверно, а да је свако друго резоновање јеретичко. То је група људи која мисли да њене произвољности и заблуде имају снагу научно доказане истине. Декларативно се залажу за институције, а кад дођу у прилику да владају, униште све што државу чини државом. Будзашто распродају фабрике, ресурсе, трговински сектор, банке, књижаре, издавачке куће, осигуравајућа друштва. Речју – све. Док то раде, доказују да постоје две врсте грађана. Паметни и прогресивни, односно они који сматрају да су културно наслеђе и домаћа економија бесмислени баласт ког се, с индигнацијом, што пре треба ратосиљати и безвредне, крезубе хуље и дрзници који се томе противе и сматрају да постоји само једна домовина.

Слобода медија – Моћ је од настанка света зависила од могућности или немогућности брзог преношења информација. Вести одавно путују брже него људи. У ери интернета и других информационих технологија, информације у потпуности господаре људским душама и мозговима. Либерали су образовни систем формулисали тако да промовише стереотипе. Да свет дели на црно и бело. Да медије и интелектуалце који деле њихову идеологију промовише као изврсне, а све остале проглашава за послушнике аутократских и/или диктаторских режима. Либерали се данас боре за забрану медија који објављују вести које не одговарају њиховој верзији стварности. Они су либерали у мери у којој се ствари требају прилагодити циљевима који у себи не садрже добробит народа, већ то раде декларативно, срачунато, из калкулације да им то доноси преимућство у борби за моћ.

Општи интерес – Да би дошао до срца и разума народа, политичар мора престати да буде преварант. Кад престане да предвиђа шта би њему донело корист, под изговором борбе за грађане, и почне да размишља шта је народу стварно корисно, само тад, кад своју сујету подреди добробити честитих грађана, који се не горде нити жуде за славом и моћи, тад ће моћи да освоји њихово поверење. Постоје политичари који то умеју, који разумеју шта су неопходне ствари које треба урадити у садашњости, али умеју да процене и шта су потребе народа у будућности и стварају услове за бољи живот нових генерација.

Прогрес – Гибон пише да би историја света изгледала другачије да су вести о Константиновом походу брже дошле до Максенција и Рима. Нема наде за земљу у којој грађани имају лоше путеве. Ако не могу једноставно бити у контакту са остатком државе и света. Ако до њих не могу да дођу инвеститори. Ако нема размене искустава и идеја. Путеви су, само им име каже, пут до просперитета. Добри путеви, добар железнички саобраћај, добра премреженост интернетом, веза обичних људи с цивилизацијом, могућност брзог проналаска посла, развој бизниса и предузетништва, раст плата и пензија, али и добре болнице, доступно здравство, данас представљају компаративне предности које одсудно утичу на судбину друштва. И сваког човека.

Милорад Бојовић

(Аутор је стручњак за односе с јавношћу)