REZON: Kratki rečnik političkih nedoumica

Obećanje – Političar se stalno mora držati za reč. Inače je bezvredan. Njegove reči su duh i život. On je mesija i apostol. On samog sebe izmišlja, formuliše svoju političku ideju i prenosi je drugima. Kad nema ideje, a ni umeća prenošenja, to je kafansko lakrdijašenje i takve političare građani ne uzimaju za ozbiljno. Oni ne mogu da dopru ni do srca ni do razuma birača. Postoji i druga vrsta političara. Njih razumeju svi, i zato što ispunjavaju data obećanja, veruje im većina građana.

Kritizerstvo – Verbalni teror spada u savremene diverzantske tehnike. Da bi skrenuli pažnju na sebe ili ostvarili politički cilj, ljudi više ne moraju da seku telefonske žice, miniraju pruge, podmeću bombe – to je prevaziđena metodologija kojom se služe samo grupe koje nisu upoznate sa savremenim tehnikama subverzije. Verbalni teror počiva na uverenju da reč može poseći gore nego mač. Reč može biti kohezioni i optimistički faktor, ili imati dezintegrišući, razarajući efekat. „Taština i uobraženje da se vlada i posle smrti jeste najsmešnija i najdrskija od svih tiranija”, smatrao je Tomas Pejn. Levi liberali i desni ekstremisti se svuda u svetu ponašaju isto. Agresivnom politikom protesta, revolucionarnim rečnikom, blokadama i pretnjama nastoje da primoraju one koji vladaju, da umesto svoje sprovode njihovu politiku. To predstavlja uobraženje i želju da se vlada i kad se nije na vlasti.

Apstinenti – Apstinent je čovek koji ne propagira nijednu od dominantnih političkih ideologija i svoju ulogu u političkom životu smatra krajnje zanemarljivom. Bertrand Rasel ističe da je motivisanost građana da masovno izlaze na izbore manja u demokratskim državama jer glasač zna da odluku donosi većina koja je naklonjena nekoj od ponuđenih političkih opcija. Apstinent smatra da ne pripada nijednoj od njih i da nije vredno da izlazi na glasanje. Zato podsticaje da treba da izađe na izbore shvata kao prisilu da glasa za nekog od kandidata koji mu se ne dopadaju i čiji ga programi ne interesuju. 

Demokratija – Demokratija postoji tamo gde se vlada bira na osnovu većinske volje naroda. Protiv rezultata izbora uvek se buni mala grupa političara koja želi da mimo volje naroda, kao glavnog izvorišta demokratije, dođe do moći i samoj sebi prigrabi privilegije za koje veruje da joj pripadaju zbog njene izmaštane izuzetnosti.

Liberalizam – Mnogi političari i intelektualci širom sveta veruju da su njihove predrasude i njihova pohlepa mera svih stvari. To je savremeni oblik liberalizma koji nema uporište u filozofiji Džona Stjuarta Mila i drugih liberala. Ima ih dve vrste. Jedni imaju slavu i novac, ali nemaju moć i žele je da bi stekli još više novca. I drugi, koji nemaju ni novac, ni moć ni slavu, te ulični prevrat vide kao jedinu šansu da se dočepaju novca i moći. Zajedno čine grupaciju koja je ubeđena da je samo njihovo mišljenje ispravno i pravoverno, a da je svako drugo rezonovanje jeretičko. To je grupa ljudi koja misli da njene proizvoljnosti i zablude imaju snagu naučno dokazane istine. Deklarativno se zalažu za institucije, a kad dođu u priliku da vladaju, unište sve što državu čini državom. Budzašto rasprodaju fabrike, resurse, trgovinski sektor, banke, knjižare, izdavačke kuće, osiguravajuća društva. Rečju – sve. Dok to rade, dokazuju da postoje dve vrste građana. Pametni i progresivni, odnosno oni koji smatraju da su kulturno nasleđe i domaća ekonomija besmisleni balast kog se, s indignacijom, što pre treba ratosiljati i bezvredne, krezube hulje i drznici koji se tome protive i smatraju da postoji samo jedna domovina.

Sloboda medija – Moć je od nastanka sveta zavisila od mogućnosti ili nemogućnosti brzog prenošenja informacija. Vesti odavno putuju brže nego ljudi. U eri interneta i drugih informacionih tehnologija, informacije u potpunosti gospodare ljudskim dušama i mozgovima. Liberali su obrazovni sistem formulisali tako da promoviše stereotipe. Da svet deli na crno i belo. Da medije i intelektualce koji dele njihovu ideologiju promoviše kao izvrsne, a sve ostale proglašava za poslušnike autokratskih i/ili diktatorskih režima. Liberali se danas bore za zabranu medija koji objavljuju vesti koje ne odgovaraju njihovoj verziji stvarnosti. Oni su liberali u meri u kojoj se stvari trebaju prilagoditi ciljevima koji u sebi ne sadrže dobrobit naroda, već to rade deklarativno, sračunato, iz kalkulacije da im to donosi preimućstvo u borbi za moć.

Opšti interes – Da bi došao do srca i razuma naroda, političar mora prestati da bude prevarant. Kad prestane da predviđa šta bi njemu donelo korist, pod izgovorom borbe za građane, i počne da razmišlja šta je narodu stvarno korisno, samo tad, kad svoju sujetu podredi dobrobiti čestitih građana, koji se ne gorde niti žude za slavom i moći, tad će moći da osvoji njihovo poverenje. Postoje političari koji to umeju, koji razumeju šta su neophodne stvari koje treba uraditi u sadašnjosti, ali umeju da procene i šta su potrebe naroda u budućnosti i stvaraju uslove za bolji život novih generacija.

Progres – Gibon piše da bi istorija sveta izgledala drugačije da su vesti o Konstantinovom pohodu brže došle do Maksencija i Rima. Nema nade za zemlju u kojoj građani imaju loše puteve. Ako ne mogu jednostavno biti u kontaktu sa ostatkom države i sveta. Ako do njih ne mogu da dođu investitori. Ako nema razmene iskustava i ideja. Putevi su, samo im ime kaže, put do prosperiteta. Dobri putevi, dobar železnički saobraćaj, dobra premreženost internetom, veza običnih ljudi s civilizacijom, mogućnost brzog pronalaska posla, razvoj biznisa i preduzetništva, rast plata i penzija, ali i dobre bolnice, dostupno zdravstvo, danas predstavljaju komparativne prednosti koje odsudno utiču na sudbinu društva. I svakog čoveka.

Milorad Bojović

(Autor je stručnjak za odnose s javnošću)