ТВОЈА РЕЧ: ЈОВАН ГЛАМОЧАНИН (24), ПРВИ ПРОФЕСИОНАЛНИ БОДИ-БИЛДЕР У СРБИЈИ Спорт који није само дизање тегова и гледање у огледало

Једини професионални боди-билдер у Србији је Јован Гламочанин (24) из Суботице, а ту титулу добио је тек недавно победивши на такмичењу „Фит Парада” у Будимпешти (15. октобра) у категорији класик физик, и тиме освојио про карту и прилику да се такмичи у САД на „Мистер Олимпиа”. Премда је од детињства у спорту, Јован се на крају одлучио за теретану и боди-билдинг, а уз исцрпљујуће тренинге и неупитну подршку породице, пријатеља и тренера Бориса Христова, свако изгладњивање, знојење и финансијско исцрпљивање коначено се исплатило.

– Спорт ми је увек на првом месту – каже за „Твој лист” млади Јован. – Теретана ми је шест и по година била главна, а такмичарски бодибилдинг последње три године. Цео живот сам у спорту, од малена су ме родитељи гурали. Први спорт ми је био yudo, па карате, па хокеј, пливање и претпоследњи је био ватерполо. Мислио сам да ћу наћи нешто у томе, али је бодибилдинг ипак био у плану. 

 Колико схватам, занима те све осим трчања.

– Све осим трчања, ја сам антитркач. Трчање ми је најгори избор за кардио.

 Шта је оно што те је привукло баш теретани и боди-билдингу?

– Привукла ме је дисциплина. А вероватно и то што сваки билдер гледа старе филмове и клипове, као што је Арнолд Шварценегер и ако знате филм „Пумпинг Ирон”. То ме је привукло теретани и помислих што се не бих опробао у такмичарском боди-билдингом. Волим ту дисциплину, није ми одрицање, није ми тешко. Иначе сам интровертан, па се тај билдерски живот поклопио са мојим, тако да ми ништа није тешко.

 Дружиш се само са теговима?

– Буквално, да. Четири зида, тегови, нико ме не дира, никог не дирам...

 Колико времена проводиш у теретани?

– Кад нису припреме, онда ми тренинг траје два и по сата, а иначе држим тренинге, па сам вероватно цео дан тамо, јер ми је то примарни посао. Током припрема ми тренинзи одузимају цео дан, кад се срачунају шетње, кардио, тегови, то буде и неколико сати дневно. Три тренинга дневно, плус на све то што скоро сваки дан имам тренинг позирања, што није мала ствар.

 Тренинг позирања?

– Тренирамо позирање, оно кад изађемо да позирамо... Људима то звучи смешно, али то је најтежи део. Морате бити у доброј форми и кондицији јер сте на такмичењу, а кад се све срачуна, око 45 минута константно морате бити згрчени, стискати се, што одузима доста снаге. Плус на све то сте дехидрирани, немате енергије, немате хране, па кад се све срачуна, то је најтежи део.

 Зар није поента у вежбању, а на крају изађеш науљен, покажеш своје мишиће и то је то...

– То сви мисле. Мало дигнем тег, мало поједем пиринач и пилетину и изађем, тамо се насмејем и то је то. То генерално траје неколико сати, зависи колико има такмичара, категорија, да ли идеш у даљи пласман... Тако да све то не траје пет минута.

 Ипак, колико год да је напорно, исплати се и вреди?

– Наравно, сав труд који сам уложио... Припреме су ми трајале непуна три месеца, тако да сам неколико дана пре такмичења рекао да идем по оно што је моје. Све што сам уложио, сваки динар, сваки минут тренинга, исплатило се.

 Кажеш сваки динар. Шта то значи?

– Генерално, ово је један од најскупљих спортова, јер све кошта. Од суплемената, сами морате да платите такмичење, пут, смештај и све иде из вашег yеpa ако немате спонзоре који ће то платити. А најскупља је храна, јер јаја и месо данас нису јефтини.

 Какав ти је режим исхране?

– Искрено, избегавам супермаркете, мало сам нижа класа, идем по пијацама, па нађем неку бакицу која ми да јаја по доброј цени, јер ја не једем три-четири јајета дневно, већ до 15, па кило до кило и по меса, а само кад се то срачуна месечно, није мало. А где је све остало – пиринач, поврће, суплементи, протеин...

 Да ли сам себи спремаш храну?

– Да, научио сам да кувам. Волим да кувам, искрено, волим да се играм са рецептима и са храном. Ко је луд да ми спрема шест-седам оброка дневно, па морам сам.

 Да ли те припреме хране опуштају и да је то моменат кад не мораш да будеш много психички и физички активан?

– Јесте, сваком билдеру је то нека опуштенција, да направи себи храну. Обично волим да гледам филмове, серије, цртаће, то је мој зен и да једем уз то. Али све то кратко траје јер будем много гладан, па прогутам оброк и онда сам опет гладан и размишљам о следећем оброку.

 Какве цртаће један боди-билдер гледа?

– Волим старе Цартоон Network цртаће и ово што се зове аниме. Али стари цртаћи су ми број један.

 Рекла бих да си виши него што се очекује?

– Да, у мојој категорији је висина 182+ центиметра, а ја сам висок 188. Мало сам висок за овај спорт, али је мени добро јер кад попуним „рам”, нико не може да ми приђе близу по мишићној маси и облику.

 Колико имаш килограма?

– На бини сам имао око 96, а тренутно око 112, кренуо сам лепо да једем....

 Коначно хамбургери, бурек...

– Па, не. Избегавам ту храну, једем исто што сам јео на припремама, али више, па се наједем и нисам гладан нон-стоп. Али некад једем мамину кухињу, колаче и храну, тога се највише ужелим кад сам на припремама. А генерално избегавам брзу храну, то ме не привлачи.

 Колико ти је тешко да пронађеш одговарајућу одећу?

– Хе, хе... Тешко ми је да уђем у радњу и нађем нешто што ми одговара, али мајице су ми 2XL-3XL, а тренерке су ми око 2XL. А што се тиче свечаније гардеробе и кошуља, то нема шансе, морам ићи код кројача да ми шије по мери.

 Можемо да кажемо да је Суботица мала средина. Како те околина доживљава? Како реагују кад те виде? Да ли траже да пипну мишиће?

– Увек буду реакције, али се генерално трудим да не обраћам пажњу на то. Има и тога да ми прилазе да ме пипну, што ми је превише, али неко кога знам, пустим. Углавном се трудим да избегавам већи број људи баш због реакција и коментара. Али, да, људи се увек изненаде, јер није то нешто што имају прилику сваког дана да виде, нарочитио у овако малом граду. Поготово када си један једини у граду од 100.000 људи.

 Имаш ли подршку од Града Суботица?

– То је још под знаком питању, јер смо послали захтев и чекамо одговор. Али ово је мали град и мала средина, није толико заступљен овај спорт, људи не знају ништа о њему, нити шта сам ја постигао, ни шта је „про карта”, па их генерално ни не привлачи, али видећемо шта ће Град одговорити. Кад им кажем шта сам постигао, немају појма. Али кад неко зна, то буду лепе реакције и обично кажу да сам ушао у историју.

 Да ли бављење боди-билдингом има рок трајања?

– Па, такмичарски има, јер док ти стариш, старе ти и мишићи, па до 50. године се може такмичити. Мада, људи се пензионишу и раније због здравља и свега. Боди-билдинг је рекреативно један од бољих спортова и један од најздравијих и најбољих и њиме може да се бави човек у било ком добу.

 Које су највеће заблуде или предрасуде о бодибилдингу и боди-билдерима?

– Обично буде да смо нарциси и да само размишљамо о себи, да се правимо важни, да немамо ништа у глави, да само размишљамо о дизању тегова, да смо нон-стоп љути и агресивни, све оно најгоре. И онда кад приђете некоме ко се професионално бави овим и мало поразговарате, видите да су све то само приче и заблуде. То је лично до особе и како представља тај спорт, а не до самог спорта. И ја сам људско биће.

 Какви су ти планови за даље?

– Планови су ми да набијем још више мишића, јер у категорији која сам ја, граница је 110 кила, а ја сам имао на бини 96, тако да имам простора за још 14 кила мишића, што није мало. Тренутно су планови да једем, растем, да скупим довољно финансија и да добијем карту за „Мистер Олимпиа”. То не може свако, има одређен број такмичења и може да се такмичи одређен број људи. А ја сам на добром путу, освојио сам ту „про карту” и то ми је пут за такмичење „Мистер Олимпиа”. Ни ово сад није мала ствар. Сваки билдер кад крене да се бави такмичењем, ово му је сан. Од сто такмичара из целог света, победио сам и није мала ствар.

 Шта би рекао младима који желе да се упусте у свет боди-билдинга?

– Нека се опробају, боди-билдинг није само дизање тегова и гледање у огледало, то је живот. Све што радите у току дана је бодибилдинг, спавање, храна, дисциплина, тренинг... Ко воли такве ставри, препоручујем му да проба. Има мање времена за глупе ствари које се данас дешавају, нису на улици, не праве проблеме. А зашто да неко не проба... Не знам, не могу да кажем ниједну ствар против овог спорта.

Леа Радловачки