ИЗДАВАЧКА ДЕЛАТНОСТ АРХИВА ВОЈВОДИНЕ БОГАТА И РАЗНОВРСНА Трагање за истином

– Када синергично уклопите подршку државе – у овом случају Покрајинске владе, односно Секретаријата за културу и посебно председника Игора Мировића, који има посебан сензибилитет за књигу – затим добру установу каква Архив јесте, са огромном грађом о којој се стара, а која може да буде предмет истраживања и писања, потом одређено искуство од безмало четири деценије, које имам у издаваштву, и на крају ауторе који препознају ово што радимо, онда добијете ово што данас имамо: добру издавачку продукцију – објашњава др Кузмановић.

 Међу насловима који се издвајају, а односе се управо на документарну грађу, без сумње је управо објављени „Досије Штедимлија”, у којем су на скоро 600 страница историчари Вељко Ђуришић Мишина и Блажо Ђуровић сабрали оригиналне записнике разних „заинтересованих страна” у којима је главни јунак био Савић Марковић Штедимлија (1906 - 1971), контроверзни црногорски књижевник и политичар, који је у својој каријери био агент и усташа и нациста и совјета. Он се 1945, на крају рата, предао у Бечу црвеноармејцима, па био депортован у СССР, касније изручен Југославији, мало робијао на Голом отоку и на крају завршио као Крлежин сарадник у Југословенском лексикографском заводу у Загребу. Због своје природе, али и више него интересантне грађе, „Досије” може да се чита и као готово штиво, али и да послужи за даља истраживања.

– Међу књигама које смо објавили је и „Војска брза као ветар”, историјат Војске РС, из пера др Бојана Димитријевића, док је Радован Сремац приредио документа похрањена у Архиву Војводине о акцији усташког официра Виктора Томића из 1942, када је у Срему убијено неколико хиљада људи. Ту смо књигу, на иницијативу председника Мировића, превели на енглески језик и управо је шаљемо на стотину адреса - у Израел, Немачку, Аустрију, САД, Ватикан, универзитетима, институтима... „Мученици и јамари - страдања у Лежимиру 1942. и 1943.“ Стеве Лапчевића у којој је између осталог донет и попис свих лежимирских жртава, као и кроз документа и другу грађу сведочи се о злочину 27. новембра 1942. када су усташе и немачки војници у цркви Светог Великомученика Георгија убили 96 људи, међу којима и више од двадесеторо деце, а храм је спаљен. Преживела је само једна девојчица, тада трогодишња Делија Лаушевић– наводи др Кузмановић.

Објављена је ове године и пети број стручног часописа „Археон”, затим научна монографија Љубише Деспотовића и Вање Глишина „Одбрана Србије”, па књига „Кјеркегорова и Ничеова ирационалистичка антропологија” Валентине Чизмар,  онда „Људевит Веслај: једна лична и породична драма” о угледном грађанину Сремске Митровице, неимару савских водоодбрамбених бедема, чија је послератна животна прича готово образац судбине каква је задесила многе истакнуте припаднике грађанске класе у Југославији непосредно по ослобођењу, када су проглашавани за „народне непријатеље”...  Ту је и „Хроника нашег гробља” Миливоја Иванишевића, која говори о страдању Срба у сребреничком крају, као и књига „Збогом Крајино” пуковника у пензији Жарка Певића, која говори о догађајима за време грађанског рата  у СФРЈ на подручју Западног Срема у периоду од почетка 1991. до краја 1995...

– Наш задатак као архива јесте да трагамо за истином која се налази у архивским документима – каже др Кузмановић. – Та истина треба да нам помогне да дођемо до осећања праведности. А кад дођемо до правде, онда дођемо и до опроста и себи, али и другима, како појединцима, тако и колективитетима. Суштина је у томе да сви наши савременици као и потомци схвате да су се ратови и сукоби догодили, али да не могу моје жртве у тим ратовима бити значајније од туђих, нити туђе од мојих... И зато истражујемо, зато објављујемо, не да бисмо ширили некакву омразину већ да би се дошло до истине. Сакривање чињеница под тепих никада добра није донело.

М. Стајић