„КРИТИЧАРСКИ КАРАВАН” НА „РАДОВАНУ ТРЕЋЕМ” У НАРОДНОМ ПОЗОРИШТУ СОМБОР Свако мало неко луд

Гледао сам га на ју-тјубу и питао се о слави и популарности која је учинила толико да су људи променили поглед на позориште – то је постало оно када један глумац засмејава публику до суза, а за ту представу тражи се карта више.

Истина је, и то сам слушао, да нити је то била најбоља представа, нити је то била најбоља улога коју је одиграо велики маг глуме. Поготово је истицано да то није ни близу најбољи текст Душана Ковачевића. О тој релативизацији научио сам нешто пре десетак година на театролошком скупу који је у Шапцу организовао Светислав Јованов, а синоћ, у „Критичарском каравану“ који је ишао пут „Радована Трећег“ у Народно позориште Сомбор, први пут могао искуствено да проверим.

Већ сами податак да „Радована Трећег“ за 20 година бављења позориштем уживо нисам ни чуо, ни видео, говори много (био је један, Бранимира Брстине, али прекратко). На првом месту, говори то да је „Радовану Трећем“ Зоран Радмиловић, чинећи га вечним, подигао и надгробни споменик. Отуд врло поздрављам потез Народног позоришта Сомбор, да у копродукцији са „Град театром“ Будва, у режији Вита Тауфера покуша да уради нешто ново са овим драмским текстом, Ковачевићевом карактеристичном црном коме- дијом, у којој се мешају нивои реалности и фантазије, преплићу елементи хорора и лакрдије, а хомо балканикус не излазећи из граница свог обора, пардон стана и буљења у ТВ, постаје предводник крда, а не породице или заједнице, друштва којем уопште могу да падну напамет неке друге вредности осим сналажљивости и мимикрије.

Нинослав Ђорђевић као тумач насловног лика на почетку представе у Сомбору деловао је као да је упао у замку да за пет минута прикаже да је Радован и луд, и пијан, и емотиван, и импулсиван, насилан, а заправо пасиван и ништаван, па је некако тај почетак однео победу у лошем смислу над увреженом сликом. Такође, ако исцрпите све то на старту, а овај Ковачевићев комад у смислу развоја лика и (породичне) ситуације око њега ионако у доброј мери не иде никуда, неће вам баш пуно ни остати за радњу после тога. Међутим, у даљем току представе, Ђорђевић је много сталоженије и концентрисаније играо главног јунака, више у контрастним, реалистичнијим тоновима, са много више осећаја за суптилност његових унутрашњих борби и пласирање бриљантно духовитих Ковачевићевих реплика. Другим речима, није сам себи украо шоу, него га је учинио функционалним, па чак отворио простор и за друге.

Та интрига са Вилотићима, ко су они и зашто, одакле сукоб такорећи шекспировске династије Радована са њима, да ли они представљају друштво у целини, остала је да интригира и то је добро. Прекид серије због обраћања народу, коначна издаја и рат против самих себе је такође важан политички коментар. Вито Тауфер, иако данас гост из Словеније, сигурно да много тога зна о историји српског народа и једног од његових омиљених комада, ако није чак и уживо гледао култну представу Атељеа 212.

Један од основних редитељских поступака ипак је био више стилски. У сарадњи са сценографом Лазаром Бодрожом покушао је да „Радовану Трећем“ да ноту савремености, на начин да је стан у којем Радованова породица живи модеран, ТВ је плазма, флет скрин, а иако имају фиксни, у једном тренутку се појављује и мобилни телефон као реквизита. Даље од овог ништа, јер онда није могао да у драматуршком смислу испрати прекиде програма и време приказивања серије о Yoryu, јер данас је то више ствар више технологије одложеног гледања. Такође, овим поступком, социјални аспект остао је замућен, мотиви као што је удаја ћерке, или онај таста који живи у купатилу.

У сарадњи са костимографкињом Биљаном Гргур, редитељ је постигао много више. Руменка као Радованова бивена жена, много је еманципованија и више се отима, поготово кад је реч о њеној модној делатности прекрајања. Биљана Кескеновић буквално живи сваку од породичних ситуација и као таква Руменка, плени јако пуно пажње чак и у другом плану представе. Костими попут кимона, прекројеног зимског капута у фенси врећасте панталоне, одевање за излазак у град а ла мафија Yoryovog Града Чикага, одишу креативним лудилом, истичући гротеску и апсурд комада. Истина, опет помало на уштрб логичке доследности и кохерентности у погледу економског статуса фамилије. Све Руменкине реплике Биљана Кескеновић беспрекорно изговара са гестом и гримасом која појачава комички ефекат њених неиспуњених претензија да не живи у породици воајера, него да из завичаја доспе до светала модних писти Рима.

Мушкобањаста ћерка Катица Данице Грубачки постиже комички потенцијал баш зато што глумица показује да глуми мушкобањастост, наглашава гестове и говорне радње, како би изгледала што рогобатније. Трудна пет година и уз то апсолутно погубљена старија Радованова и Руменкина шћер Георгина Марије Маше Лабудовић је веома упечатљива минијатура глумице из Црне Горе.

Немања Бакић као заробљени Јеленче Вилотић, поново је знао да у потпуности искористи простор за комично и оствари више од споредне улоге, нудећи и на плану значења понешто од онога ко су и шта су Вилотићи, који се на крају ипак наоружавају и претварају у терористичке јединице одбране, ма како то парадоксално звучало, као и многе ствари у комаду који ипак веродостојно осликава један менталитет и један народ – свако мало неко луд.

Игор Бурић