„KRITIČARSKI KARAVAN” NA „RADOVANU TREĆEM” U NARODNOM POZORIŠTU SOMBOR Svako malo neko lud

Gledao sam ga na ju-tjubu i pitao se o slavi i popularnosti koja je učinila toliko da su ljudi promenili pogled na pozorište – to je postalo ono kada jedan glumac zasmejava publiku do suza, a za tu predstavu traži se karta više.

Istina je, i to sam slušao, da niti je to bila najbolja predstava, niti je to bila najbolja uloga koju je odigrao veliki mag glume. Pogotovo je isticano da to nije ni blizu najbolji tekst Dušana Kovačevića. O toj relativizaciji naučio sam nešto pre desetak godina na teatrološkom skupu koji je u Šapcu organizovao Svetislav Jovanov, a sinoć, u „Kritičarskom karavanu“ koji je išao put „Radovana Trećeg“ u Narodno pozorište Sombor, prvi put mogao iskustveno da proverim.

Već sami podatak da „Radovana Trećeg“ za 20 godina bavljenja pozorištem uživo nisam ni čuo, ni video, govori mnogo (bio je jedan, Branimira Brstine, ali prekratko). Na prvom mestu, govori to da je „Radovanu Trećem“ Zoran Radmilović, čineći ga večnim, podigao i nadgrobni spomenik. Otud vrlo pozdravljam potez Narodnog pozorišta Sombor, da u koprodukciji sa „Grad teatrom“ Budva, u režiji Vita Taufera pokuša da uradi nešto novo sa ovim dramskim tekstom, Kovačevićevom karakterističnom crnom kome- dijom, u kojoj se mešaju nivoi realnosti i fantazije, prepliću elementi horora i lakrdije, a homo balkanikus ne izlazeći iz granica svog obora, pardon stana i buljenja u TV, postaje predvodnik krda, a ne porodice ili zajednice, društva kojem uopšte mogu da padnu napamet neke druge vrednosti osim snalažljivosti i mimikrije.

Ninoslav Đorđević kao tumač naslovnog lika na početku predstave u Somboru delovao je kao da je upao u zamku da za pet minuta prikaže da je Radovan i lud, i pijan, i emotivan, i impulsivan, nasilan, a zapravo pasivan i ništavan, pa je nekako taj početak odneo pobedu u lošem smislu nad uvreženom slikom. Takođe, ako iscrpite sve to na startu, a ovaj Kovačevićev komad u smislu razvoja lika i (porodične) situacije oko njega ionako u dobroj meri ne ide nikuda, neće vam baš puno ni ostati za radnju posle toga. Međutim, u daljem toku predstave, Đorđević je mnogo staloženije i koncentrisanije igrao glavnog junaka, više u kontrastnim, realističnijim tonovima, sa mnogo više osećaja za suptilnost njegovih unutrašnjih borbi i plasiranje briljantno duhovitih Kovačevićevih replika. Drugim rečima, nije sam sebi ukrao šou, nego ga je učinio funkcionalnim, pa čak otvorio prostor i za druge.

Ta intriga sa Vilotićima, ko su oni i zašto, odakle sukob takoreći šekspirovske dinastije Radovana sa njima, da li oni predstavljaju društvo u celini, ostala je da intrigira i to je dobro. Prekid serije zbog obraćanja narodu, konačna izdaja i rat protiv samih sebe je takođe važan politički komentar. Vito Taufer, iako danas gost iz Slovenije, sigurno da mnogo toga zna o istoriji srpskog naroda i jednog od njegovih omiljenih komada, ako nije čak i uživo gledao kultnu predstavu Ateljea 212.

Jedan od osnovnih rediteljskih postupaka ipak je bio više stilski. U saradnji sa scenografom Lazarom Bodrožom pokušao je da „Radovanu Trećem“ da notu savremenosti, na način da je stan u kojem Radovanova porodica živi moderan, TV je plazma, flet skrin, a iako imaju fiksni, u jednom trenutku se pojavljuje i mobilni telefon kao rekvizita. Dalje od ovog ništa, jer onda nije mogao da u dramaturškom smislu isprati prekide programa i vreme prikazivanja serije o Yoryu, jer danas je to više stvar više tehnologije odloženog gledanja. Takođe, ovim postupkom, socijalni aspekt ostao je zamućen, motivi kao što je udaja ćerke, ili onaj tasta koji živi u kupatilu.

U saradnji sa kostimografkinjom Biljanom Grgur, reditelj je postigao mnogo više. Rumenka kao Radovanova bivena žena, mnogo je emancipovanija i više se otima, pogotovo kad je reč o njenoj modnoj delatnosti prekrajanja. Biljana Keskenović bukvalno živi svaku od porodičnih situacija i kao takva Rumenka, pleni jako puno pažnje čak i u drugom planu predstave. Kostimi poput kimona, prekrojenog zimskog kaputa u fensi vrećaste pantalone, odevanje za izlazak u grad a la mafija Yoryovog Grada Čikaga, odišu kreativnim ludilom, ističući grotesku i apsurd komada. Istina, opet pomalo na uštrb logičke doslednosti i koherentnosti u pogledu ekonomskog statusa familije. Sve Rumenkine replike Biljana Keskenović besprekorno izgovara sa gestom i grimasom koja pojačava komički efekat njenih neispunjenih pretenzija da ne živi u porodici voajera, nego da iz zavičaja dospe do svetala modnih pisti Rima.

Muškobanjasta ćerka Katica Danice Grubački postiže komički potencijal baš zato što glumica pokazuje da glumi muškobanjastost, naglašava gestove i govorne radnje, kako bi izgledala što rogobatnije. Trudna pet godina i uz to apsolutno pogubljena starija Radovanova i Rumenkina šćer Georgina Marije Maše Labudović je veoma upečatljiva minijatura glumice iz Crne Gore.

Nemanja Bakić kao zarobljeni Jelenče Vilotić, ponovo je znao da u potpunosti iskoristi prostor za komično i ostvari više od sporedne uloge, nudeći i na planu značenja ponešto od onoga ko su i šta su Vilotići, koji se na kraju ipak naoružavaju i pretvaraju u terorističke jedinice odbrane, ma kako to paradoksalno zvučalo, kao i mnoge stvari u komadu koji ipak verodostojno oslikava jedan mentalitet i jedan narod – svako malo neko lud.

Igor Burić