РОМАНТИКА УЗ ПЕСНИЦЕ Марко Јанкетић је Исо Џамба у ПРИЧИ О ЏЕЈУ РАМАДАНОВСКОМ

Глумац Марко Јанкетић каријеру је зато градио дуго и лагано, у разним глумачким правцима. Син глумаца Михаила Јанкетића и Свјетлане Кнежевић, познат је по синхронизацији филмова и серија, публика га виђа и на позоришним даскама Југословенског драмског позоришта, Звездара театра, Народног позоришта у Београду, Атељеа 212, Битеф театра, Позоришта “Душко Радовић”.

Филмску каријеру гради од малих ногу, још од 1998., када је глумио у филму “Три палме за две битанге и рибицу”, а у последње три године ниже претежно драмске улоге у домаћим остварењима “Дара из Јасеновца”, “Тома”, “Црна свадба”, “Јужни ветар: на Граници”, “Мочвара”.

Ускоро ћемо моћи да га гледамо у најновијем остварењу “Недеља”, такозваном биопику, филмској причи о чувеном боему и певачу Џеју Рамадановском, режисера Немање Ћеранића и Милоша Радуновића, сценаристе Стефана Бошковића. Марко у овом филму, чији смо трејлер имали прилику да погледамо, игра Џејевог брата од тетке, контроверзног Иса Лере Џамба, али, како каже, ово је пре свега прича о Дорћолу, кога се и он сећа.

- Закачио сам ја као дечак један део тог времена. Мени је 40 година, па памтим те деведесете. То је било неко друго време, када је Београд дисао другачије. Волим да кажем да је ово својеврсна ода Дорћолу, али и неким заборављеним мангупима, у најлепшем, романтичном смислу. Ода неким људима који су ипак имали неки кодекс, уличарски, али кодекс, неки витешки однос према животу – каже нам Марко Јанкетић. - Направили смо један филм о животу Џеја Рамадановског. Али није то само прича о Џеју, већ ода о Дорћолу, једна врста живота који више не постоји, у Београду који више не постоји, тај последњи дах пред распад тадашње Југославије. Тај ми Београд недостаје.

Дорћол за Београђане има посебну емоцију, посебно значење, и многи ће рећи да се данас могу наћи само трагови те специфичне душе овог краја. Џеј Рамадановски био је прави Дорћолац, а задатак целе екипе био је да преточи све што је некадашњи Дорћол представљао, на целулоидну траку, како би се рекло у то време.

Џеј је одрастао у том миљеу, са тим људима, каже Марко Јанкетић.

- То јесу судбине које су тешке, али то су животи који су клесани кроз то време и кроз Yеjеvu музику, на крају крајева. Зато ми је и било задовољство да будем део екипе која је те тренутке овековечила кроз филм и серију.

Како је истакао, цела екипа потрудила да што верније прикаже догађаје. Стефан Бошковић је кроз истраживачки рад написао одличан сценарио, и чини ми се да смо фино сондирали и ликове и то време и ту романтику уз песнице, на публици је да пружи јасну оцену свега што смо урадили, али чини ми да ће волети тај филм.

- Много тога у њиховим животима није било  баш најлепше, али смо успели да направимо емотиван, романтичан филм, пре свега кроз сарадњу са Џејевим пријатељима који и данас седе у његовом омиљеном кафићу, у којем је започињао сваки дан – прича нам Јанкетић. - Драматургија је савремена, на више фронтова, ликови се развијају током филма, многи глумци су направили најбоље улоге до сада, тако да мислим да овај филм има сјајну прилику да буде добар биоскопски филм.

У филму чија се радња врти око главног лика није лако имати опозитну улогу, а Исо Лера Yamba по много чему био је контроверзан.

- Исо Лера Џамба је личност криминалног миљеа, на крају се води као нестала особа. Њихов однос био је амбивалентан, идући од хладног до топлог, а управо  о томе је и посвећен филм – о људима који су на разне начине утицали на Џеја. Исо је истовремено живописан, занимљив, написан је управо тако, као карактерна, богата, жестока улога. Било је узбудљиво и физички напорно. Ово ми није први пут да глумим стварну личност, а то увек носи једну дозу одговорности. Обично у позоришту имамо прилику да се бавимо том врстом трансформације, оваква комплексна улога је посебан изазов и некако ми је легла, и то је за глумца посебна сатисфакција. Зато сам и могао себи да дам стваралачку слободу и прикажем Иса Леру онако како га ја доживљавам.

Од детињства по домовима и шибицарења на улицама до националне славе, богатства, кафане и подземља, чини се да је Џејева судбина била судбина Дорћола: судар старог, радничког Београда и насртаја новокомпанованих бизнисмена који нису презали ни од чега да се уселе у замишљени “круг двојке”. Ипак, константа његовог живота била је песма.

- Волим Џејеве песме и, уопште, кафанску музику и одрастао сам уз његове баладе. Читав филм има тај тон и ту боју његовог живота. Зато ми значи да сам део тога. Волим да кажем да је најбоље сервирати горку пилулу са коцком шећера. Е, управо таква је “Недеља”.

Ивана Радоичић