ROMANTIKA UZ PESNICE Marko Janketić je Iso Džamba u PRIČI O DŽEJU RAMADANOVSKOM

Glumac Marko Janketić karijeru je zato gradio dugo i lagano, u raznim glumačkim pravcima. Sin glumaca Mihaila Janketića i Svjetlane Knežević, poznat je po sinhronizaciji filmova i serija, publika ga viđa i na pozorišnim daskama Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Zvezdara teatra, Narodnog pozorišta u Beogradu, Ateljea 212, Bitef teatra, Pozorišta “Duško Radović”.

Filmsku karijeru gradi od malih nogu, još od 1998., kada je glumio u filmu “Tri palme za dve bitange i ribicu”, a u poslednje tri godine niže pretežno dramske uloge u domaćim ostvarenjima “Dara iz Jasenovca”, “Toma”, “Crna svadba”, “Južni vetar: na Granici”, “Močvara”.

Uskoro ćemo moći da ga gledamo u najnovijem ostvarenju “Nedelja”, takozvanom biopiku, filmskoj priči o čuvenom boemu i pevaču Džeju Ramadanovskom, režisera Nemanje Ćeranića i Miloša Radunovića, scenariste Stefana Boškovića. Marko u ovom filmu, čiji smo trejler imali priliku da pogledamo, igra Džejevog brata od tetke, kontroverznog Isa Lere Džamba, ali, kako kaže, ovo je pre svega priča o Dorćolu, koga se i on seća.

- Zakačio sam ja kao dečak jedan deo tog vremena. Meni je 40 godina, pa pamtim te devedesete. To je bilo neko drugo vreme, kada je Beograd disao drugačije. Volim da kažem da je ovo svojevrsna oda Dorćolu, ali i nekim zaboravljenim mangupima, u najlepšem, romantičnom smislu. Oda nekim ljudima koji su ipak imali neki kodeks, uličarski, ali kodeks, neki viteški odnos prema životu – kaže nam Marko Janketić. - Napravili smo jedan film o životu Džeja Ramadanovskog. Ali nije to samo priča o Džeju, već oda o Dorćolu, jedna vrsta života koji više ne postoji, u Beogradu koji više ne postoji, taj poslednji dah pred raspad tadašnje Jugoslavije. Taj mi Beograd nedostaje.

Dorćol za Beograđane ima posebnu emociju, posebno značenje, i mnogi će reći da se danas mogu naći samo tragovi te specifične duše ovog kraja. Džej Ramadanovski bio je pravi Dorćolac, a zadatak cele ekipe bio je da pretoči sve što je nekadašnji Dorćol predstavljao, na celuloidnu traku, kako bi se reklo u to vreme.

Džej je odrastao u tom miljeu, sa tim ljudima, kaže Marko Janketić.

- To jesu sudbine koje su teške, ali to su životi koji su klesani kroz to vreme i kroz Yejevu muziku, na kraju krajeva. Zato mi je i bilo zadovoljstvo da budem deo ekipe koja je te trenutke ovekovečila kroz film i seriju.

Kako je istakao, cela ekipa potrudila da što vernije prikaže događaje. Stefan Bošković je kroz istraživački rad napisao odličan scenario, i čini mi se da smo fino sondirali i likove i to vreme i tu romantiku uz pesnice, na publici je da pruži jasnu ocenu svega što smo uradili, ali čini mi da će voleti taj film.

- Mnogo toga u njihovim životima nije bilo  baš najlepše, ali smo uspeli da napravimo emotivan, romantičan film, pre svega kroz saradnju sa Džejevim prijateljima koji i danas sede u njegovom omiljenom kafiću, u kojem je započinjao svaki dan – priča nam Janketić. - Dramaturgija je savremena, na više frontova, likovi se razvijaju tokom filma, mnogi glumci su napravili najbolje uloge do sada, tako da mislim da ovaj film ima sjajnu priliku da bude dobar bioskopski film.

U filmu čija se radnja vrti oko glavnog lika nije lako imati opozitnu ulogu, a Iso Lera Yamba po mnogo čemu bio je kontroverzan.

- Iso Lera Džamba je ličnost kriminalnog miljea, na kraju se vodi kao nestala osoba. Njihov odnos bio je ambivalentan, idući od hladnog do toplog, a upravo  o tome je i posvećen film – o ljudima koji su na razne načine uticali na Džeja. Iso je istovremeno živopisan, zanimljiv, napisan je upravo tako, kao karakterna, bogata, žestoka uloga. Bilo je uzbudljivo i fizički naporno. Ovo mi nije prvi put da glumim stvarnu ličnost, a to uvek nosi jednu dozu odgovornosti. Obično u pozorištu imamo priliku da se bavimo tom vrstom transformacije, ovakva kompleksna uloga je poseban izazov i nekako mi je legla, i to je za glumca posebna satisfakcija. Zato sam i mogao sebi da dam stvaralačku slobodu i prikažem Isa Leru onako kako ga ja doživljavam.

Od detinjstva po domovima i šibicarenja na ulicama do nacionalne slave, bogatstva, kafane i podzemlja, čini se da je Džejeva sudbina bila sudbina Dorćola: sudar starog, radničkog Beograda i nasrtaja novokompanovanih biznismena koji nisu prezali ni od čega da se usele u zamišljeni “krug dvojke”. Ipak, konstanta njegovog života bila je pesma.

- Volim Džejeve pesme i, uopšte, kafansku muziku i odrastao sam uz njegove balade. Čitav film ima taj ton i tu boju njegovog života. Zato mi znači da sam deo toga. Volim da kažem da je najbolje servirati gorku pilulu sa kockom šećera. E, upravo takva je “Nedelja”.

Ivana Radoičić