ЈЕЛЕНА ЂОКОВИЋ: ЉУДИ МИСЛЕ ДА ЈЕ НАМА КОЈИ ИМАМО ПАРЕ МНОГО ЛАКШЕ, А НИЈЕ

Јелена је на самом почетку открила и са каквим коментарима се сусретала самом почетку

- Као млада девојка већ сам била пред камерама и доста сам одрастала пред њима и наравно да сам била просуђивана. Настављам и даље да будем у жижи интересовања, да ли сам се добро обукла, насмејала, рекла нешто што смем или не смем. Незавидна позиција за једну младу жену. Интересантно путовање, тако ми је додељено и морам да се снађем што боље могу – каже Јелена и додаје:

- Неки људи који мене посматрају кроз призму само као Новакову супругу, могу да доживе као неку врсту паметовања, све оно што ја причам, а ја само желим да са људима делим своја искуства. Постоји нека врста утиска, да је особама које имају паре много лакше. Напротив, није. Ми смо још више збуњени, јер би сад требало да знамо све, јер имамо тај новац и прилике, у ствари не. Тај новац је некако и појачивач свих наших страхова, сумњи. Новак и ја смо били поприлично млади, када смо дошли до тог новца и могућности и много сам захвална што су око нас били људи који су нам помогли да постављамо питања и учимо. Нажалост, без учења мало ко може да преживи у овом свету који се стално мења, осуђује и намеће гомилу неких идеала, али да ли уопште постоји идеал – каже супруга Новака Ђоковића.

Иако сви кажемо да смо имали срећно детињство, Јелена сматра да смо васпитани тако да то кажемо

- Ми смо сви васпитани и тренирани да верујемо да смо имали срећно детињство. Имали смо детињство какво смо имали, ако кренемо да чачкамо неке ствари, свашта нешто се нађе ту. Треба да будемо захвални за наше родитеље, топли дом. Ако кажемо да нам нешто смета, не значи да нисмо захвални, већ само решавамо нешто што је оставило дубљи траг и што утиче на нас, да будемо можда џангризави, бесни, нервозни. Често причамо и на тему емоционалне писмености, са циљем да разбијемо ту табу тему, колико су бес, љутња, нешто што људи не смеју да изразе.  Неколико пута су се дешавале ствари, где људи избегавају да кажу да су љути. Зашто? Јер смо као мали били научени да имамо прихватљиве и не прихватљиве емоције. Када смо срећни, имамо одрасле особе којима смета када су деца превише срећна, а када су љути онда иде реченица "немој ти мени да одговараш“.

- Људи нису спремни да уче о томе, јер нам то наводно долази природно. Прошле године када смо довели др Шефали, она је причала о том свесном родитељству. Ја сам њена ученица и јако живим ту идеју свесног родитељства. Онда сам схватила колико пуно имам да радим на себи. 

Недавно је гост био и доктор Габор Матео који је говорио о зависничким навикама и понашању, као и о траумама

- То је откључало многе теме и помогло нам да допремо до људи. Није неопходно да се догоди рат или холокауст, па да причамо о трауми. Деца свакодневно доживљавају неке стресне ситуације, које постају трауматичне за њих, уколико су усамљене у томе. Уколико родитељи не схватају озбиљно дете, које има проблем, све мање ће то дете касније долазити код родитеља и поверавати се, јер дете почиње да губи поверење, а самим тим остаје и сам у својим проблемима и у свакој следећој ситуацији ако се ми као родитељи не освестимо и схватимо да није реч о томе, да он одмах устане и не стисне зубе, да ће бити неодговоран или ће увек одустајати одмах на прву. Ми тако пројектујемо наше страхове много далеко, а оно што треба да урадимо у том тренутку да одговарамо његову потребу. А шта је његова потреба? Да буде виђено, препознато, да та емоција буде прихваћена.

Јелена објашњава и да постоје екстреми у родитељству

- Постоје два екстрема у родитељству. Оно које је строго ауторитативано, традиционално, где дете нема права. Имамо гомилу неких реченица које су познате свима нама, јер смо одрастали у том друштву, а онда смо дошли у неки други екстрем где је то попустљиво родитељство, где не постоје границе и где је детету све може. Ниједно, ни друго није добро. Детету требају границе, јер то значи љубав, вођство, повезаност, осећање ситуације. Ако се на леп начин постави граница детету, не причамо о етикетирању, кажњавању, претњама, условљавању, причамо о здравом одраслом човеку, који је себе довео у ред да може да одговори на потребе детета. Немамо пуно здравих одраслих људи, који имају времена за себе, да би могли онда када себе збрину, да се позабаве дететом. Ми смо као друштво, посустали у збрињавању породице. Породичне потребе су сигурност и стабилност, тога нема. У многим породицама, родитељи немају чак ни ону најближу мрежу људи који им помаже, зато што су се одселили из својих места, да би могли да привређују у граду, ту су школе. Можда више немају родитеље. Морамо да имамо помоћ, не може само мама и тата. Сви сисари деле родитељство, то је природа. Сви се окупимо око једног младунчета. Треба читаво једно село, да би се подигли млади, а ми смо тај начин размишљала свели на то, само мајка и отац, само вртић, школа, тренинзи. Изгубили смо блискост.

Како један родитељ у савременом времену да буде ауторитет, да буде пријатељ детету, да може да му каже истину у временима када сви лажу

- Не знам. Мислим да има пуно мишљења и теорија. Да ли смо икада видели заиста срећног човека? Па да кажемо, следићемо његов пример. Неко нам прича о срећи, али сви смо нешто краткорочно срећни, задовољавају нас неке ситне ствари, док крупнице јако кратко. Мене повезују са различитим причама, о тим неким гуруима, па сада као тежимо ка неким тим решењима, светим местима. Ја немам одговор и ја трагам. Искрено постављам и ја питања, јер све ове ствари које учим, показаће се на делу, када моја деца дођу у ту ситуацију да буду носиоци друштва. Да ли ће моја деца рећи да имају трауме? Итекако, јер ни ја нисам савршен родитељ и баш хватам себе у гомили ситуација, где бих могла много боље да поступим. Мислим да су то јако добри моменти, када ме деца у ствари поставе на место – рекла је Јелена, а онда објашњава и који су то моменти:

Јако су карактерни и пружају отпор. То је јако тешко за једног родитеља, да прихвати када дете пружа отпор. Тада почне да се буди дете у мени и примењујем методе које су били примењиване у мом случају, једноставно крећу да излазе из мене. Знам да могу боље, али у том тренутку је то моје најбоље. Наравно, пошто сам причљива особа, онда ме деца врате на место реченицом: „Мама, шта радиш?“ – каже супруга најбољег тенисера света и открива да су Тара и Стефан потпуно различити:

- Моја деца су толико различита још по рођењу. Када сам са Стефаном први пут постала мајка, он је да кажем био баш мучено дете. Имао је маму која је мислила да је целу теорију савладала, а онда када се десила пракса, дошло је до умора, неизвесности, и да је свака грешка коју направим, као смак света. Прво дете обично настрада. Већ до другог детета сам мало напредовала – каже Јелена и додаје да Тара има изразито јак карактер, као и да воли да се сређује и шминка.

- Потпуно је другачија. Када сам била трудна са њом, стално сам се сређивала. То је био њен утицај изнутра. Једноставно је таква, а има велики утицај и на тату – каже супруга Нова Ђоковића и открива да са ћерком управо због њеног чврстог карактера има често неслагања, а онда кроз осмех описује и ситуацију која се јуче догодила:

- Јуче смо се посвађале пред спавање, јер она неће да иде у кревет када јој кажем да идем да спава. Мени то не прија, јер то је рутина и знамо када се иде на спавање и сада ја тебе треба да јурим. Она тада намерно обуче ролере по кући да вози. У мојој глави је то недопустиво да се ролери возе по кући. На крају смо седеле и она је мени рекла, ти ниси моја мама. Изађи из купатила. Пошто сам јој рекла да опере зубе. Ја бих волела да ја и ти дуже времена проведемо грлећи се, мазећи се, него у овом процесу, где ја тебе молим да се средиш. Онда је била јако љута на мене и између осталог и реченица да јој нисам мама, што је мене јако заболела, али на крају се помиримо и она је заспала у мом наручју. Ипак, тај процес је да ме на носилима изнесу. То је знак да ја немам формулу. Не знам да ли постоји идеалан брак, пријатељство, посао, пословни сарадник.  У било којој интеракцији између два људска бића, мора да постоји неслагање, конфликт, да то много мирније разрешимо, а не агресија, туча, одузимање свега.

Иако је многи сматрају благом, Јелена сматра да то баш и није тако.

- Ја себе не доживљавам као благу, већ као неку врбу, онако малу, танку, коју ветрови ломе, а никако да ме сломе. Онда ја верујем да је то више снага, него благост, али свако ће рећи своје – закључила је Јелена Ђоковић у емисији „Кец на једанаест“ на телевизији К1.

Психолог и психотерапеут Смиљана Грујић истиче, да је јако поносна на рад у Фондацији "Новак Ђоковић", али и објашњава због чега је јако важно да људи отворе душу и кажу шта их мучи

- Поносна сам што радим у Фондацији "Новак Ђоковић“ и што могу да будем у прилици да не морам све да знам и да радим са брижним одраслим особама, јер су за децу су јако важне такве особе, не само родитељи, већ и сви они који су око њих. Немам идеал да ми знамо сва решења. Прихватамо породице, кориснике баш такви какви јесу. Трудимо се да ми једни са другима, будемо подршка једни другима и да свако од нас да најбоље од себе у овој заједничкој мисији, а то је рад са одраслима најчешће, а онда све због деце. Верујемо да градимо бољу будућност и да свако може да да свој допринос. Неопходан је рад на себи, иако та реченица делује мало излизана.

К1инфо