ТИЈАНА НИЈЕ ПРЕЖИВЕЛА ОПЕРАЦИЈУ, АЛИ ЊЕНА ДРУГАРИЦА ПО БОЛЕСТИ ИСПУЊАВА ЈОЈ ПОСЛЕДЊУ ЖЕЉУ Сандра са другарима већ седам година ради ОВО

Било је то октобра 2016., седам месеци након пресађивања плућа, кад је умрла ова Београђанка од свега 32 године. А овог октобра, седму годину заредом, њена другарица по болести - цистичној фибрози, али и трансплантацији Сандра Живковић, коју заправо није стигла ни да упозна јер су се месецима дописивале, испуњава Тијанину последњу жељу.

- Тијана се одушевила планинарском акцијом и успоном на моју родну Тупижницу које организујем у част свог непознатог донора још од 2014, кад је било годину дана од моје трансплантације плућа у клиници АКХ. Пошто је хтела да се пресели у село испод Дивчибара, договориле смо се да покрене акцију у част свог донора кад оздрави. Али Тијана није имала среће, догодило се оно што се дешава на двоје-троје од 100 трансплантираних. И зато сам хтела да јој бар овако остварим жељу и да она на неки начин настави да живи управо на Дивчибарама - рекла је Сандра подно Дивчибара, где се минуле суботе окупила невелика, али јака група у "Тијанином походу на Дивчибаре". У част Тијане, али и свих других наших Тијана, и свих који нису ни дочекали трансплантацију, али и донора захваљујући којима Сандра и многи други живе.

А међу њима и Младен, Зоран, Лазар..., али и малени Коки, како га сви од милоште зову. Креће успон. На почетку, чини се најтежи. На челу је баш он.

- Пужеви! Пужеви! Мама, бако, спораћи сте - смеје се са чела колоне Константин Димитријевић, најмлађи међу нама и најмлађи члан удружења „Заједно за нови живот”.

- Имам шест и по година и идем у први разред. Знаш, учимо сад нека слова, али заборавио сам која - рече у лету малишан који већ готово пет година живи нови живот. Отрча код своје Жељке. Да не изгуби чело колоне.

Жељка Бојић граби. Насмејана као и увек. Девојка која се свако јутро буди са страхом какве ће беоњаче угледати у огледалу. Ако су жуте - крај није далеко. Јер она јетру готово да и нема. А нема ни најважнијег позива у животу. Иако је 24 сата поред телефона. Као и више од 2.000 других у Србији који чекају на пресађивање органа. И на живот.

- Имам резове на стомаку. Показивао сам другарима у вртићу како сам храбар. И да сам рођен спреман - прича Коки кроз залогај сендвича на првој „станици”.

- То му стално кажем, да је рођен спреман - смеје се бака.

Сад могу сви, јер тежак пут је за њима. Још од рођења, кад му је констатована билијарна артрезија, што значи недовољно развијени жучни путеви. Постојало је само једно решење да преживи. Свега 21 месец је имао када му је рађена трансплантација јетре у Италији.

- Највичнији је изгледа у свему, без обзира на све. Па и на то што смо из Панчева и из равнице. Успон му добро иде - смеје се мама Јелена.

Успон иде и др Саши Кнежевићу, познатом анестезиологу из УКЦ Србије. Једном од координатора за процес трансплантације. Додуше, ћерка Лара, с којом је дошао, за који корак је испред. Одају заједно почаст свима који нису дочекали орган, али грабе на врх и у знак захвалности породицама донора. Боре се за пацијенте на листама, да што пре добију органе... Под мишком доктора змај.

Корак покушава да одржи и Оливера Јовановић, девојка која чека бубрег. А на листи је чак 800 људи. Око главе завој ко трака, на врату цевчица и игла. Тај централни венски катетер је одржава у животу. Преко тога иде дијализа, док се друга фистула на руци не развије. Мора да стане. Доктор не да даље. Неће да ризикује. Нек сачека ту остале. Мало хлад борова, мало сунце. Дан је леп.

- Инаџија сам, била сам решена да се, корак по корак, попнем скроз до горе. Очигледно нисам довољно прихватила своју ситуацију - вели Оља.

Чекање од 11 година без позива

Међу „планинарима” је и Лазар Чолић, пре пет и по месеци добио је бубрег и живот, али чак у Белорусији. Захваљући томе што више не иде на дијализу, сад је могао да дође и на викенд на Дивчибаре.

- Чак 11 година био сам на листи у Србији и ниједном нисам добио позив. Не бих волео да људи проживљавају то што смо ми. И сама трансплантација је стресна, а још да чекаш позив за Белорусију, па пут, све то додатно ствара стрес. И овим данас се боримо да се овде што више трансплантација уради да би људи имали што мање стреса - каже Лазар.

Настављамо. Јована моја још у чуду. Пошла да се пење с мамом у част неке девојке, а сад сви ови људи са њој страшним причама.

- Зоран не би био жив да неко добар коме је умрла мајка није дао њену јетру да му спасе живот. Ни Младен не би био међу нама да родитељи једног младића нису рекли "да". А Коки, види како је мали. И он исто - не верује шта слуша док гледа у Ољу, па у Сандрину рупицу на врату.

- А то је зарасла рана. Ту је била рупа, а кроз њу је ишла цев. Нисам могла да дишем. Умирала сам, а онда сам пре 10 година трансплантирала плућа - објашњава Сандра.

- Знаш - велим - некад су биле донорске картице. Добровољно смо их потписивали. Па то значи да, ако ти мозак прво умре, узеће твоје органе да спасу нечије животе...

Паузе су честе. За нас успон не изгледа превише тешко. Подсећа на брда мог Златибора, толико пута пређена. А тек је песма спрам Тупижнице од пре три недеље. Али сви ови људи су на тешким терапијама. Ваља се мало и одморити. И успорити. Ево га и криви бор. Идеалан за сликање. И успомену. Док се не стигне до камена на ком пише 1.096 метара.

Грабе ка врху и Тодићи из Пожаревца. На овај дан, иначе и празник Покров Пресвете Богородице, славе најважнији рођендан у кући. Младенов други живот, који је почео пре седам година. Октобра 2016, истог месеца и исте године с почетка ове приче.

- До тог дана смо се борили на ивици између живота и смрти, нисмо знали колико ми је још остало, да ли ћу дочекати трансплантацију. А онда је породица младог момка који је, нажалост, имао мождани удар и медицина више није могла да му помогне учинила да и ја и још неколико људи живимо. Спасли су не само нас већ и читаве породице - каже Младен.

Избијамо на Црни врх. Шире се заставе. Сандра дели беџеве - зелена плућа са врховима планина. Права симболика. Креће и песма.

- Данас нам је диван дан, диван дан, нашем Млађи рођендан - углас ћемо.

Нина скаче у наручје оцу. Ту је и супруга. Срећа.

Недалеко је и видиковац. Испод љуљашка. За уживање у погледу. Брда и врхови у таласима иду у даљину... Доктор пушта змаја. Дан је толико леп да нема ни дашка ветра. Треба добро потрчати да би летео.

Спуст је већ лакши. Лара и Јована, међу којима је само година разлике, имају тема за разговор. Иду на исти спорт. Али и исте муке их муче - ти родитељи, који ограничавају телефоне, изласке... Слатке муке. Срећне муке. Посебно се то види на овом походу.

Крофне с кајсијама из Беча

Сећа се Сандра и како је Тијана волела крофне с кајсијама из пекаре поред клинике АКХ. А воли их и Тијанин сестрић, који је био баш мали кад их је у Бечу, посећујући тетку Тијану, пробао.

- И сваки пут кад одем у АКХ на контролу, понесем крофне у Београд за Тијаниног сестрића - каже Сандра.

- Јесте се ова година покренула у односу на prеthodnе - 30 трансплантација од нешто више од 10 донора, али то је недовољно. Надам се да ћемо бити све бољи и да ћемо оставити бољи систем нашој деци, да неће морати да чекају на органе и иду у иностранство - прича др Кнежевић.

А за то, како каже, и породице треба да се издигну изнад личне трагедије.

- Један преминули донор може некад да спасе чак 10 живота! Могу да се донирају срце, по једно плућно крило, јетра да се дели на два дела, два бубрега, панкреас...

Вакат нам је пут Београда. Пустио Влада музику, иду друге теме.

- Знаш, мама, хоћу и ја да потпишем ту донорску картицу - ето Јоване из „задње линије” минивана.

Натера ми сузе...

(Јелена С. Спасић, Курир)