TIJANA NIJE PREŽIVELA OPERACIJU, ALI NJENA DRUGARICA PO BOLESTI ISPUNJAVA JOJ POSLEDNJU ŽELJU Sandra sa drugarima već sedam godina radi OVO

Bilo je to oktobra 2016., sedam meseci nakon presađivanja pluća, kad je umrla ova Beograđanka od svega 32 godine. A ovog oktobra, sedmu godinu zaredom, njena drugarica po bolesti - cističnoj fibrozi, ali i transplantaciji Sandra Živković, koju zapravo nije stigla ni da upozna jer su se mesecima dopisivale, ispunjava Tijaninu poslednju želju.

- Tijana se oduševila planinarskom akcijom i usponom na moju rodnu Tupižnicu koje organizujem u čast svog nepoznatog donora još od 2014, kad je bilo godinu dana od moje transplantacije pluća u klinici AKH. Pošto je htela da se preseli u selo ispod Divčibara, dogovorile smo se da pokrene akciju u čast svog donora kad ozdravi. Ali Tijana nije imala sreće, dogodilo se ono što se dešava na dvoje-troje od 100 transplantiranih. I zato sam htela da joj bar ovako ostvarim želju i da ona na neki način nastavi da živi upravo na Divčibarama - rekla je Sandra podno Divčibara, gde se minule subote okupila nevelika, ali jaka grupa u "Tijaninom pohodu na Divčibare". U čast Tijane, ali i svih drugih naših Tijana, i svih koji nisu ni dočekali transplantaciju, ali i donora zahvaljujući kojima Sandra i mnogi drugi žive.

A među njima i Mladen, Zoran, Lazar..., ali i maleni Koki, kako ga svi od milošte zovu. Kreće uspon. Na početku, čini se najteži. Na čelu je baš on.

- Puževi! Puževi! Mama, bako, sporaći ste - smeje se sa čela kolone Konstantin Dimitrijević, najmlađi među nama i najmlađi član udruženja „Zajedno za novi život”.

- Imam šest i po godina i idem u prvi razred. Znaš, učimo sad neka slova, ali zaboravio sam koja - reče u letu mališan koji već gotovo pet godina živi novi život. Otrča kod svoje Željke. Da ne izgubi čelo kolone.

Željka Bojić grabi. Nasmejana kao i uvek. Devojka koja se svako jutro budi sa strahom kakve će beonjače ugledati u ogledalu. Ako su žute - kraj nije daleko. Jer ona jetru gotovo da i nema. A nema ni najvažnijeg poziva u životu. Iako je 24 sata pored telefona. Kao i više od 2.000 drugih u Srbiji koji čekaju na presađivanje organa. I na život.

- Imam rezove na stomaku. Pokazivao sam drugarima u vrtiću kako sam hrabar. I da sam rođen spreman - priča Koki kroz zalogaj sendviča na prvoj „stanici”.

- To mu stalno kažem, da je rođen spreman - smeje se baka.

Sad mogu svi, jer težak put je za njima. Još od rođenja, kad mu je konstatovana bilijarna artrezija, što znači nedovoljno razvijeni žučni putevi. Postojalo je samo jedno rešenje da preživi. Svega 21 mesec je imao kada mu je rađena transplantacija jetre u Italiji.

- Najvičniji je izgleda u svemu, bez obzira na sve. Pa i na to što smo iz Pančeva i iz ravnice. Uspon mu dobro ide - smeje se mama Jelena.

Uspon ide i dr Saši Kneževiću, poznatom anesteziologu iz UKC Srbije. Jednom od koordinatora za proces transplantacije. Doduše, ćerka Lara, s kojom je došao, za koji korak je ispred. Odaju zajedno počast svima koji nisu dočekali organ, ali grabe na vrh i u znak zahvalnosti porodicama donora. Bore se za pacijente na listama, da što pre dobiju organe... Pod miškom doktora zmaj.

Korak pokušava da održi i Olivera Jovanović, devojka koja čeka bubreg. A na listi je čak 800 ljudi. Oko glave zavoj ko traka, na vratu cevčica i igla. Taj centralni venski kateter je održava u životu. Preko toga ide dijaliza, dok se druga fistula na ruci ne razvije. Mora da stane. Doktor ne da dalje. Neće da rizikuje. Nek sačeka tu ostale. Malo hlad borova, malo sunce. Dan je lep.

- Inadžija sam, bila sam rešena da se, korak po korak, popnem skroz do gore. Očigledno nisam dovoljno prihvatila svoju situaciju - veli Olja.

Čekanje od 11 godina bez poziva

Među „planinarima” je i Lazar Čolić, pre pet i po meseci dobio je bubreg i život, ali čak u Belorusiji. Zahvaljući tome što više ne ide na dijalizu, sad je mogao da dođe i na vikend na Divčibare.

- Čak 11 godina bio sam na listi u Srbiji i nijednom nisam dobio poziv. Ne bih voleo da ljudi proživljavaju to što smo mi. I sama transplantacija je stresna, a još da čekaš poziv za Belorusiju, pa put, sve to dodatno stvara stres. I ovim danas se borimo da se ovde što više transplantacija uradi da bi ljudi imali što manje stresa - kaže Lazar.

Nastavljamo. Jovana moja još u čudu. Pošla da se penje s mamom u čast neke devojke, a sad svi ovi ljudi sa njoj strašnim pričama.

- Zoran ne bi bio živ da neko dobar kome je umrla majka nije dao njenu jetru da mu spase život. Ni Mladen ne bi bio među nama da roditelji jednog mladića nisu rekli "da". A Koki, vidi kako je mali. I on isto - ne veruje šta sluša dok gleda u Olju, pa u Sandrinu rupicu na vratu.

- A to je zarasla rana. Tu je bila rupa, a kroz nju je išla cev. Nisam mogla da dišem. Umirala sam, a onda sam pre 10 godina transplantirala pluća - objašnjava Sandra.

- Znaš - velim - nekad su bile donorske kartice. Dobrovoljno smo ih potpisivali. Pa to znači da, ako ti mozak prvo umre, uzeće tvoje organe da spasu nečije živote...

Pauze su česte. Za nas uspon ne izgleda previše teško. Podseća na brda mog Zlatibora, toliko puta pređena. A tek je pesma spram Tupižnice od pre tri nedelje. Ali svi ovi ljudi su na teškim terapijama. Valja se malo i odmoriti. I usporiti. Evo ga i krivi bor. Idealan za slikanje. I uspomenu. Dok se ne stigne do kamena na kom piše 1.096 metara.

Grabe ka vrhu i Todići iz Požarevca. Na ovaj dan, inače i praznik Pokrov Presvete Bogorodice, slave najvažniji rođendan u kući. Mladenov drugi život, koji je počeo pre sedam godina. Oktobra 2016, istog meseca i iste godine s početka ove priče.

- Do tog dana smo se borili na ivici između života i smrti, nismo znali koliko mi je još ostalo, da li ću dočekati transplantaciju. A onda je porodica mladog momka koji je, nažalost, imao moždani udar i medicina više nije mogla da mu pomogne učinila da i ja i još nekoliko ljudi živimo. Spasli su ne samo nas već i čitave porodice - kaže Mladen.

Izbijamo na Crni vrh. Šire se zastave. Sandra deli bedževe - zelena pluća sa vrhovima planina. Prava simbolika. Kreće i pesma.

- Danas nam je divan dan, divan dan, našem Mlađi rođendan - uglas ćemo.

Nina skače u naručje ocu. Tu je i supruga. Sreća.

Nedaleko je i vidikovac. Ispod ljuljaška. Za uživanje u pogledu. Brda i vrhovi u talasima idu u daljinu... Doktor pušta zmaja. Dan je toliko lep da nema ni daška vetra. Treba dobro potrčati da bi leteo.

Spust je već lakši. Lara i Jovana, među kojima je samo godina razlike, imaju tema za razgovor. Idu na isti sport. Ali i iste muke ih muče - ti roditelji, koji ograničavaju telefone, izlaske... Slatke muke. Srećne muke. Posebno se to vidi na ovom pohodu.

Krofne s kajsijama iz Beča

Seća se Sandra i kako je Tijana volela krofne s kajsijama iz pekare pored klinike AKH. A voli ih i Tijanin sestrić, koji je bio baš mali kad ih je u Beču, posećujući tetku Tijanu, probao.

- I svaki put kad odem u AKH na kontrolu, ponesem krofne u Beograd za Tijaninog sestrića - kaže Sandra.

- Jeste se ova godina pokrenula u odnosu na prethodne - 30 transplantacija od nešto više od 10 donora, ali to je nedovoljno. Nadam se da ćemo biti sve bolji i da ćemo ostaviti bolji sistem našoj deci, da neće morati da čekaju na organe i idu u inostranstvo - priča dr Knežević.

A za to, kako kaže, i porodice treba da se izdignu iznad lične tragedije.

- Jedan preminuli donor može nekad da spase čak 10 života! Mogu da se doniraju srce, po jedno plućno krilo, jetra da se deli na dva dela, dva bubrega, pankreas...

Vakat nam je put Beograda. Pustio Vlada muziku, idu druge teme.

- Znaš, mama, hoću i ja da potpišem tu donorsku karticu - eto Jovane iz „zadnje linije” minivana.

Natera mi suze...

(Jelena S. Spasić, Kurir)