Национални дан донора: По трансплантацијама Србија последња у Европи
НОВИ САД: По броју трансплантација и донора органа, Србија је на последњем месту у Европи. Већина пацијената не дочека трансплантацију бубрега, јетре или срца, а листе чекања су сваке године све дуже.
Према подацима за 2018. годину, рецимо, Србија има чак десетоструко мањи број донора (3,19 на милион становника) од суседне Хрватске (36,8 донора на милион становника), подаци су Института за јавно здравље Србије “Др Милан Јовановић Батут”.
Уз Шпанију, која је 2018. имала чак 47,96 донора на милион становника, Хрватска спада у европски врх у области донирања и трансплантације органа, кажу у Хемофарм фондацији. Да би листе нестале, према тренутним проценама, потребно је бар 10 донора на милион становника. А то је могуће, што је показала кампања “Најважнији позив у животу” коју је 2016. покренула ова фондација. Након што су, кроз кампању чији су носиоци били пацијенти који годинама чекају трансплантацију, грађани обавештени о величини проблема и значају завештања органа, број донора се утростручио, попевши се са два на шест донора на million становника.
Битка за живот тиме није завршена, јер на трансплантацију органа у овом тренутку чека око хиљаду људи. Највише је оних којима је потребан нови бубрег – у овом тренутку, на тој листи је 780 пацијената (пре три године, бубрег је чекало 720 грађана, а 2017. тај број је порастао на 765).
Број људи који чекају трансплантацију јетре порастао је са 36, колико их је било 2017, на 42 – све радно способне особе, старости од 20 до 65 година.
Трансплантацију срца у овом тренутку чека 39 људи, од којих најмлађи пацијент има свега 18 година. Прошле године, срце су чекале 53 особе, а њих 10 дочекало је најважнији позив. А годину дана раније, 2017, трансплантацију срца чекало је 35 особа, а дочекало седам, кажу у Клиничком центру Србије, чији Тим за трансплантацију обавља највећи број ових операција.
Ја сам бубрежни болесник од своје 17. године, али су моји проблеми почели још кад сам имала дванаест година, прича 48. годишња Сања Бојић.
Како додаје, предвиђали су да ће с 14 година да крене с дијализом, али је она уз сталан режим успела да пролонгира тај период, па је са дијализом кренула са 17 година.
Тада сам већ увелико била на листи за транспланацију. Тада је ситуација била другачија и није се дуго чекало на нови орган, било да је давалац живи пацијент или кадаверичан, каже наша саговорница.
Сања је после само месец дана добила нови бубрег. Међутим, после 22 дана организам је због тромба одбацио тај орган. Пошто је за бубрежне болеснике могућ и живи донор, мама је хтела да помогне, али јој је током анализа пронађен карцином.
Мало пре него сам напунила 20 година бака је одлучила да се испита, јер је и она хтела да помогне. Напунила сам 20 година 21. марта, а 22. марта је урађена трансплантација. И онда је уследило 10 година дивног, безбрижног живота. Могла сам да путујем, да не размишљам о томе да ли ће фистула да ми стане, многе животне ствари које су ми биле ускраћене су ми поново биле доступне, а једна од најбитнијих је била: да више не морам да „трпим жеђ“. Студирала сам, радила. Чувала сам тај драгоцени бубрег, јер је бака била мој велики борац и ослонац...
Трансплантација органа се обавља у пет центара - у Клиничком центру Србије (бубрег, јетра и срце), Клиничком центру Војводине (бубрег и јетра), Клиничком центру Ниш (бубрег), Војномедицинској Академији (бубрег и јетра) и Универзитетској дечјој клиници (бубрег). Типизација ткива обавља се у две ЕФИ акредитоване референтне лабораторије (Институт за трансфузију Србије и Завод за трансфузију Нови Сад).
После бомбардовања Сања је почела да мршави, да има мучнине, главобоље, и нестабилан притисак... Од 2001. на кућној је дијализи, а трећу трансплантацију још увек чека.
Све би било другачије да Србија у трансплантацији сарађује с остатком света. То отвара много више могућности за нас којима су потребни посебни параметри за успешну трансплантацију. Ипак, верујем да ће се ствари овде променити. Не може то преко ноћи, јер се овде дуго времена није ни причало о трансплантацији и донирању органа, али верујем да ће доћи боља времена. Не осуђујем оне који не желе да донирају органе, јер смо ми један веома застрашен народ. Али верујем да има племенитих људи који су спремни да завештају своје органе јер знају да ће и у свом најтежем тренутку спасити много живота. Живот је непредвидив и у трен ока неко вама близак може да се разболи толико да му је једини спас трансплантација.
И. Р.
