КОЛИКО СМО ЕМПАТИЧНИ ПРЕМА БРИЗИ О МАЛИШАНИМА Хранитељи ублажују бол деци и постављају их на ноге

Идеја да се посвети том позиву настала је у моменту када су се њена биолошка деца осамосталила и засновала своје породице, а супруг и она остали са вишком стамбеног простора и са потребом да су неком потребни. То се поклопило са интензивном медијском кампањом посвећеном том облику социјалне заштите, објаснила је Весна Илић на трибини „Колико сам емпатичан/емпатична према хранитељству” у организацији новосадског Центра за породични смештај и усвојење, а у оквиру Фестивала менталног здравља. 

– Први и основни принцип је контакт један на један, јер не знамо шта је дете преживело – рекла је Весна Илић. – У првом моменту немамо готово ништа од информација, тако да морамо пратити како се дете понаша, како реагује на одређене ситуације, и сходно томе му се прилагођавамо, те полако уводимо друге чланове породице. 

Где год постоје биолошки родитељи са којима деца могу да ступе у контакт, препорука је и пракса да се негују односи са њима, додала је. 

– Ми можемо да ублажимо бол те деце, да их поставимо на ноге, али једино родитељи могу дати одговоре који су од значаја за њихов развој, за даљи корак у животу. Имали смо много случајева, на пример, високо занемарено дете са рокингом. Мој први утисак је био да је претрпело сексуално злостављање јер се клатило у том неком положају, имало специфичне покрете и гестикулације. Са две и по године је само дисало, трептало и обављало основне физиолошке потребе. Одмах смо позвали саветнике из Центра за породични смештај и могу да им захвалим на неизмерној емпатији према нашем раду. Иако су доступни малтене 24 сата, ми то не злоупотребљавамо, али има момената у којима, за добробит малишана, искористимо време које можда није примерено. Морали смо, дакле, кренути од нуле, јер нисмо знали шта је prеthodilo томе. Ишли смо од просторије до просторије, гледали шта је то што га плаши, а шта усрећује, шта воли да једе, а шта не. У том процесу открили смо да му је купатило најтрауматичнији окидач – додала је Илићева. – Имали смо и децу која нису хтела да једу за столом, него смо буквално седели на тераси, на степеништу, хранили се, пили, певали, и то веома дуго. Такође, имали смо децу која су у устима, на горњем непцу, чувала храну за после, да не кажем да сам налазила у орману и батак, и парче хлеба, и смоки. Након prеthodnih искустава, из страха да не остану гладни, они су у ствари себи правили лагере. 

Како каже, емпатија је предуслов за бављење хранитељством са добрим резултатом, али је, осим личне, потребна и емпатија средине, од здравства, преко просвете, па до заједнице која нас окружује. 

– Свим установама би требала једна оваква едукација, јер свугде постоје појединци који су или необавештени или их то не занима – напомиње. – Ако деца дођу из државне установе са решењем за смештај, она не могу да имају здравствену књижицу и сва пропратна документа, јер је то дуг процес. Доћи до лекара је и могуће, али „проћи” медицинске сестре тешко, мада користимо сва средства да их убедимо да је том детету потребна помоћ. С друге стране, има учитеља и наставника који су дивни, али од хранитељица чујемо и приче да деца од стране просветара бивају жигосана, у чему их остали у школи само прате. Постоји и проблем у малим срединама које су затворене за различитости. Удружење хранитеља ишло је и у министарство, где је први коментар високог функционера био: „Да то нису деца која су склоњена са контејнера?”. Онда смо причали и причали како бисмо евентуално отворили нека врата, а на крају добили објашњење како треба сијасет амандмана и заседања скупштине да би се променио неки закон. Девојчица коју сам добила из породилишта сада има две и по године, а када са три-четири оде на усвајање, доживеће трауму као да је издвојена из биолошке породице. Предложили смо да потенцијални усвојитељ постане потенцијални хранитељ, или како год одговара да се зове у систему, само да дете од првог дана буде у породици која ће бити његова, а папирологију нек решавају успут, међутим, све је остало на обећањима и нико нам се више није обратио. 

Децу коју успе да доведе у оптимално, друштвено прихватљиво стање Илићева учи, да не може нико да их потцењује, да су они, у ствари, мали хероји, махом изнад своје генерације што се тиче животног искуства, али да никада не користе ту ситуацију и не изазивају код људи сажаљење. 

– Она која су код нас дошла као бебе, те остала дуже, јер су се „заглавила” у систему, што значи нису враћена ни биолошкој породици нити су отишла на усвојење, изузетно су успешна. Једна од њих је 17-годишња девојчица, која је тренутно на четвртој години графичког дизајна и Музичке школе „Исидор Бајић”, а одличан је ученик. Када је са пет година дошла код нас, вокабулар јој се састојао од десет речи, а у петом разреду већ је представљала своју школу на рецитаторском такмичењу. Њен брат, који је дошао са седамнаест месеци, сада је један вредан спортиста и такође одличан ученик, што доказује да деца у хранитељству нису по способностима другачија од осталих – закључила је Весна Илић. 

С. Милачић