KOLIKO SMO EMPATIČNI PREMA BRIZI O MALIŠANIMA Hranitelji ublažuju bol deci i postavljaju ih na noge

Ideja da se posveti tom pozivu nastala je u momentu kada su se njena biološka deca osamostalila i zasnovala svoje porodice, a suprug i ona ostali sa viškom stambenog prostora i sa potrebom da su nekom potrebni. To se poklopilo sa intenzivnom medijskom kampanjom posvećenom tom obliku socijalne zaštite, objasnila je Vesna Ilić na tribini „Koliko sam empatičan/empatična prema hraniteljstvu” u organizaciji novosadskog Centra za porodični smeštaj i usvojenje, a u okviru Festivala mentalnog zdravlja. 

– Prvi i osnovni princip je kontakt jedan na jedan, jer ne znamo šta je dete preživelo – rekla je Vesna Ilić. – U prvom momentu nemamo gotovo ništa od informacija, tako da moramo pratiti kako se dete ponaša, kako reaguje na određene situacije, i shodno tome mu se prilagođavamo, te polako uvodimo druge članove porodice. 

Gde god postoje biološki roditelji sa kojima deca mogu da stupe u kontakt, preporuka je i praksa da se neguju odnosi sa njima, dodala je. 

– Mi možemo da ublažimo bol te dece, da ih postavimo na noge, ali jedino roditelji mogu dati odgovore koji su od značaja za njihov razvoj, za dalji korak u životu. Imali smo mnogo slučajeva, na primer, visoko zanemareno dete sa rokingom. Moj prvi utisak je bio da je pretrpelo seksualno zlostavljanje jer se klatilo u tom nekom položaju, imalo specifične pokrete i gestikulacije. Sa dve i po godine je samo disalo, treptalo i obavljalo osnovne fiziološke potrebe. Odmah smo pozvali savetnike iz Centra za porodični smeštaj i mogu da im zahvalim na neizmernoj empatiji prema našem radu. Iako su dostupni maltene 24 sata, mi to ne zloupotrebljavamo, ali ima momenata u kojima, za dobrobit mališana, iskoristimo vreme koje možda nije primereno. Morali smo, dakle, krenuti od nule, jer nismo znali šta je prethodilo tome. Išli smo od prostorije do prostorije, gledali šta je to što ga plaši, a šta usrećuje, šta voli da jede, a šta ne. U tom procesu otkrili smo da mu je kupatilo najtraumatičniji okidač – dodala je Ilićeva. – Imali smo i decu koja nisu htela da jedu za stolom, nego smo bukvalno sedeli na terasi, na stepeništu, hranili se, pili, pevali, i to veoma dugo. Takođe, imali smo decu koja su u ustima, na gornjem nepcu, čuvala hranu za posle, da ne kažem da sam nalazila u ormanu i batak, i parče hleba, i smoki. Nakon prethodnih iskustava, iz straha da ne ostanu gladni, oni su u stvari sebi pravili lagere. 

Kako kaže, empatija je preduslov za bavljenje hraniteljstvom sa dobrim rezultatom, ali je, osim lične, potrebna i empatija sredine, od zdravstva, preko prosvete, pa do zajednice koja nas okružuje. 

– Svim ustanovama bi trebala jedna ovakva edukacija, jer svugde postoje pojedinci koji su ili neobavešteni ili ih to ne zanima – napominje. – Ako deca dođu iz državne ustanove sa rešenjem za smeštaj, ona ne mogu da imaju zdravstvenu knjižicu i sva propratna dokumenta, jer je to dug proces. Doći do lekara je i moguće, ali „proći” medicinske sestre teško, mada koristimo sva sredstva da ih ubedimo da je tom detetu potrebna pomoć. S druge strane, ima učitelja i nastavnika koji su divni, ali od hraniteljica čujemo i priče da deca od strane prosvetara bivaju žigosana, u čemu ih ostali u školi samo prate. Postoji i problem u malim sredinama koje su zatvorene za različitosti. Udruženje hranitelja išlo je i u ministarstvo, gde je prvi komentar visokog funkcionera bio: „Da to nisu deca koja su sklonjena sa kontejnera?”. Onda smo pričali i pričali kako bismo eventualno otvorili neka vrata, a na kraju dobili objašnjenje kako treba sijaset amandmana i zasedanja skupštine da bi se promenio neki zakon. Devojčica koju sam dobila iz porodilišta sada ima dve i po godine, a kada sa tri-četiri ode na usvajanje, doživeće traumu kao da je izdvojena iz biološke porodice. Predložili smo da potencijalni usvojitelj postane potencijalni hranitelj, ili kako god odgovara da se zove u sistemu, samo da dete od prvog dana bude u porodici koja će biti njegova, a papirologiju nek rešavaju usput, međutim, sve je ostalo na obećanjima i niko nam se više nije obratio. 

Decu koju uspe da dovede u optimalno, društveno prihvatljivo stanje Ilićeva uči, da ne može niko da ih potcenjuje, da su oni, u stvari, mali heroji, mahom iznad svoje generacije što se tiče životnog iskustva, ali da nikada ne koriste tu situaciju i ne izazivaju kod ljudi sažaljenje. 

– Ona koja su kod nas došla kao bebe, te ostala duže, jer su se „zaglavila” u sistemu, što znači nisu vraćena ni biološkoj porodici niti su otišla na usvojenje, izuzetno su uspešna. Jedna od njih je 17-godišnja devojčica, koja je trenutno na četvrtoj godini grafičkog dizajna i Muzičke škole „Isidor Bajić”, a odličan je učenik. Kada je sa pet godina došla kod nas, vokabular joj se sastojao od deset reči, a u petom razredu već je predstavljala svoju školu na recitatorskom takmičenju. Njen brat, koji je došao sa sedamnaest meseci, sada je jedan vredan sportista i takođe odličan učenik, što dokazuje da deca u hraniteljstvu nisu po sposobnostima drugačija od ostalih – zaključila je Vesna Ilić. 

S. Milačić