„ДНЕВНИК” У ПЕКИНГУ – КУЛТУРА ЗА КИНЕЗЕ СФЕРА ИСПОЉАВАЊА КОЛЕКТИВНОГ ДУХА Духовни принцип јединства света

Пре би се могло рећи да је она неодвојиви део свакодневног живота обичних људи, који се баве разним врстама креативног изражавања у јавним просторима као што су паркови, улице, мали друштвени центри, па чак и аутобуска стајалишта. Култура је у Кини заиста начин живота.

Видимо то на сваком кораку, у парковима пуним људи који најчешће у групама, а неретко и сами, вежбају Таи чи – кинеску борилачку вештину засновану на духовном принципу јединства света, да се послужимо врло поједностављеном верзијом објашњења ове древне вештине, традиционални плес, певање, акробатику... Посвећеност, концентрација и радост са којом то чине врло су упечатљиви и не остављају места сумњи у аутентичност доживљаја. Групне радионице калиграфије, традиционалног сликања, прављења фигура од папира, нису забава, већ начин одржавања везе са древном традицијом, са прецима, са проналажењем сопственог места у времену и у сложеном систему колективитета. За десетак дана боравка у Кини, након мноштва културних догађаја, манифестација и спонтаних културних активности које сам видела, стекла сам утисак да је култура за Кинезе много више простор испољавања колективног духа него што је то случај у савременом западном свету, у којем је она најчешће подручје чистог индивидуализма.

Традиционална Пекиншка опера, рецимо, коју смо гледали у елитном делу Пекинга, у дистрикту Чеојанг, на седмом спрату новог тржног центра у ком је смештена, пуна је препознатљивих симбола и значења наталожених кроз време које носе одређени покрети, костими, типски ликови, и без познавања значења ових симбола немогуће ју је разумети. Простор за изражавање индивидаулности је у уметничкој експресији емоција коју публика прати нетремице и са најдубљом пажњом. За Кинезе, одлазак на представу Пекиншке опере је део породичног ритуала, а не статусни симбол или посвећеност елитној култури.

Отварање нове зграде опере, која је део комплекса смештеног у близини Административног центра Пекинга, у централној зони града, очекује се до краја године и заједно са концертном двораном предвиђа 5.000 места на отвореном и у затвореном! У оквиру овог комплекса гради се огромна библиотека, како нам рекоше домаћини, грађевина са највећим стакленим зидом на свету која ће бити дом за 6,5 милиона књига! Ту је и Музеј Великог канала – најстаријег канала на свету чији делови потичу из В века п.н.е. а који је и данас једна од најлепших плаво - зелених зона Пекинга. Све ово заједно формира нови културни дистрикт чија монументалност одражава значај који савремена Кина придаје култури, не само на унутрашњем, већ и на спољном плану. Кина данас одлично разуме значај културе као средства меке моћи, али не своди културу само на оруђе културне дипломатије, већ је развија, утисак већине припадника наше групе био је такав, по?еднако због себе саме и сопствених грађана.

Културни центар 1905. у Шењангу личи на било који западњачки креативни хаб. Тамо смо налетели на Магритову изложбу постављену у сарадњи са конзулатом Луксембурга, на мноштво локалних уметника и креативаца који овде добијају простор по повлашћеним ценама, што је вид подршке њиховом стваралаштву. Управник, који је дуго живео у Западној Европи, на савршеном француском и тек нешто слабијем енглеском разговара са члановима наше групе и успоставља контакте за будућу сарадњу. Културни центар има позоришну салу, изванредно опремљену, простор за концерте, студио, изложбени простор, сале за радионице. По естетици и сензибилитету личи на нашу Свилару, само пута 20. Све релације у Кини, иначе, у односу не само на наше, већ и европске оквире, треба множити са високим коефицијантима. То важи и за величину простора, и за бројност публике и за уложена средства. Начин презентације садржаја, техника, опрема, све указује на много уложених средстава која се у области културе у данашњој Кини, судећи по свему што смо видели, не жале.

Бивши град тешке индустрије, Шењанг данас је налик било ком космополитском граду у свету. Локална библиотека, која личи на ботаничку башту, смештена је у рестаурираној фабрици. На улазу нас дочекује робот за наручивање књига, а ту је и љубазна библиотекарка уколико преферирате лични контакт. Можете читати у уметнички дизајнираним кабинама, или окружени растињем, у оба случаја бесплатно, јер су готово сви јавни сервиси у области културе бесплатни.

Када говоримо о кинеској култури, баш као и у случају Италије и Француске, не може се прескочити гастрономија. Све у вези са храном, од производње, до припреме, преко начина обедовања, све је део културе живљења. Оброк је време посвећено уживању у храни, дружењу, опуштању. У старом језгру Пекинга, који је нешто што се не сме прескочити, пробали смо, а помало и учествовали у прављењу чувеног јагњећег роштиља који је проглашен нематеријалном културном баштином на националном нивоу. И нешто што заиста, али заиста није прецењено: Пекиншка патка! Не вреди ни започети опис гастрономског доживљаја, јер је тешко наћи основ за поређење, али ако се икада нађете у Пекингу, немојте пропустити. Баш као ни неки од бројних уличних штандова који нуде оно што можете доживети и окусити само ту и нигде више.

Виолета Ђерковић