„DNEVNIK” U PEKINGU – KULTURA ZA KINEZE SFERA ISPOLJAVANJA KOLEKTIVNOG DUHA Duhovni princip jedinstva sveta
Kultura u Kini nije smeštena samo u ustanove kulture i specijalizovane prostore.
Pre bi se moglo reći da je ona neodvojivi deo svakodnevnog života običnih ljudi, koji se bave raznim vrstama kreativnog izražavanja u javnim prostorima kao što su parkovi, ulice, mali društveni centri, pa čak i autobuska stajališta. Kultura je u Kini zaista način života.
Vidimo to na svakom koraku, u parkovima punim ljudi koji najčešće u grupama, a neretko i sami, vežbaju Tai či – kinesku borilačku veštinu zasnovanu na duhovnom principu jedinstva sveta, da se poslužimo vrlo pojednostavljenom verzijom objašnjenja ove drevne veštine, tradicionalni ples, pevanje, akrobatiku... Posvećenost, koncentracija i radost sa kojom to čine vrlo su upečatljivi i ne ostavljaju mesta sumnji u autentičnost doživljaja. Grupne radionice kaligrafije, tradicionalnog slikanja, pravljenja figura od papira, nisu zabava, već način održavanja veze sa drevnom tradicijom, sa precima, sa pronalaženjem sopstvenog mesta u vremenu i u složenom sistemu kolektiviteta. Za desetak dana boravka u Kini, nakon mnoštva kulturnih događaja, manifestacija i spontanih kulturnih aktivnosti koje sam videla, stekla sam utisak da je kultura za Kineze mnogo više prostor ispoljavanja kolektivnog duha nego što je to slučaj u savremenom zapadnom svetu, u kojem je ona najčešće područje čistog individualizma.
Tradicionalna Pekinška opera, recimo, koju smo gledali u elitnom delu Pekinga, u distriktu Čeojang, na sedmom spratu novog tržnog centra u kom je smeštena, puna je prepoznatljivih simbola i značenja nataloženih kroz vreme koje nose određeni pokreti, kostimi, tipski likovi, i bez poznavanja značenja ovih simbola nemoguće ju je razumeti. Prostor za izražavanje individaulnosti je u umetničkoj ekspresiji emocija koju publika prati netremice i sa najdubljom pažnjom. Za Kineze, odlazak na predstavu Pekinške opere je deo porodičnog rituala, a ne statusni simbol ili posvećenost elitnoj kulturi.
Otvaranje nove zgrade opere, koja je deo kompleksa smeštenog u blizini Administrativnog centra Pekinga, u centralnoj zoni grada, očekuje se do kraja godine i zajedno sa koncertnom dvoranom predviđa 5.000 mesta na otvorenom i u zatvorenom! U okviru ovog kompleksa gradi se ogromna biblioteka, kako nam rekoše domaćini, građevina sa najvećim staklenim zidom na svetu koja će biti dom za 6,5 miliona knjiga! Tu je i Muzej Velikog kanala – najstarijeg kanala na svetu čiji delovi potiču iz V veka p.n.e. a koji je i danas jedna od najlepših plavo - zelenih zona Pekinga. Sve ovo zajedno formira novi kulturni distrikt čija monumentalnost odražava značaj koji savremena Kina pridaje kulturi, ne samo na unutrašnjem, već i na spoljnom planu. Kina danas odlično razume značaj kulture kao sredstva meke moći, ali ne svodi kulturu samo na oruđe kulturne diplomatije, već je razvija, utisak većine pripadnika naše grupe bio je takav, po?ednako zbog sebe same i sopstvenih građana.
Kulturni centar 1905. u Šenjangu liči na bilo koji zapadnjački kreativni hab. Tamo smo naleteli na Magritovu izložbu postavljenu u saradnji sa konzulatom Luksemburga, na mnoštvo lokalnih umetnika i kreativaca koji ovde dobijaju prostor po povlašćenim cenama, što je vid podrške njihovom stvaralaštvu. Upravnik, koji je dugo živeo u Zapadnoj Evropi, na savršenom francuskom i tek nešto slabijem engleskom razgovara sa članovima naše grupe i uspostavlja kontakte za buduću saradnju. Kulturni centar ima pozorišnu salu, izvanredno opremljenu, prostor za koncerte, studio, izložbeni prostor, sale za radionice. Po estetici i senzibilitetu liči na našu Svilaru, samo puta 20. Sve relacije u Kini, inače, u odnosu ne samo na naše, već i evropske okvire, treba množiti sa visokim koeficijantima. To važi i za veličinu prostora, i za brojnost publike i za uložena sredstva. Način prezentacije sadržaja, tehnika, oprema, sve ukazuje na mnogo uloženih sredstava koja se u oblasti kulture u današnjoj Kini, sudeći po svemu što smo videli, ne žale.
Bivši grad teške industrije, Šenjang danas je nalik bilo kom kosmopolitskom gradu u svetu. Lokalna biblioteka, koja liči na botaničku baštu, smeštena je u restauriranoj fabrici. Na ulazu nas dočekuje robot za naručivanje knjiga, a tu je i ljubazna bibliotekarka ukoliko preferirate lični kontakt. Možete čitati u umetnički dizajniranim kabinama, ili okruženi rastinjem, u oba slučaja besplatno, jer su gotovo svi javni servisi u oblasti kulture besplatni.
Kada govorimo o kineskoj kulturi, baš kao i u slučaju Italije i Francuske, ne može se preskočiti gastronomija. Sve u vezi sa hranom, od proizvodnje, do pripreme, preko načina obedovanja, sve je deo kulture življenja. Obrok je vreme posvećeno uživanju u hrani, druženju, opuštanju. U starom jezgru Pekinga, koji je nešto što se ne sme preskočiti, probali smo, a pomalo i učestvovali u pravljenju čuvenog jagnjećeg roštilja koji je proglašen nematerijalnom kulturnom baštinom na nacionalnom nivou. I nešto što zaista, ali zaista nije precenjeno: Pekinška patka! Ne vredi ni započeti opis gastronomskog doživljaja, jer je teško naći osnov za poređenje, ali ako se ikada nađete u Pekingu, nemojte propustiti. Baš kao ni neki od brojnih uličnih štandova koji nude ono što možete doživeti i okusiti samo tu i nigde više.
Violeta Đerković