АРСЕНИЈЕВИЋИ 23 ГОДИНЕ ПРОИЗВОДЕ ПАРАДАЈЗ Прода се све што се убере сваке сезоне
Породица Арсенијевић из Руменке дуго је у пољопривреди, а како је за лист „Дневник” рекао најстарији члан Велибор звани Боре, прво су он и супруга сејали кукуруз шећерац, затим паприку, а сунцокрету „грицку” посветили су 19 година живота.
Међутим, од 2000. године, када су добили сина Милана, почели су да се баве производњом парадајза, а након 23 године, Милан не жели да напушта породичну традицију, већ да на њој подиже и своју будућу породицу.
– На њиву сам први пут отишао са пет година, јер није имао ко да ме чува код куће. Тамо сам проводио много времена, од сетве до жетве, али нисам схватао коју тај посао одговорност носи са собом, те ме и није много привлачио. Како сам стасавао, почео сам да се предајем производњи парадајза, јер сам схватао суштину, односно сам си свој газда, пре свега, радиш и трудиш се за себе и ствараш боље услове за живот. После 18. године, када сам завршио Пољопривредну школу са домом ученика у Футогу, одлучио сам да останем код куће и одменим оца на њиви. Пољопривреда је генерално ризичнија од неких стандардних послова, с обзиром на то да се ради у „фабрици под отвореним небом”. Гајење ратарских и повртарских култура у таквим условима не значи нужно да ће се уложени рад, труд и финансије уопште исплатити – каже Милан.
По Велиборовим речима, прво су он и супруга почели са малом производњом на површини од двадесетак ари, када су неколико година продавали само парадајз у плоду. Каније су купили машину за цеђење, те су могли да понуде и цеђени парадајз. Мада је продаја плода остала до данас.
– Онда смо 2007. године, када смо купили први казан, почели да финалишемо производ, односно и да га кувамо. После је дошао други казан, затим смо купили пунилицу и убрзо затварачицу и тако ширили производњу, па данас продамо 100 посто пласмана у сезони. Сада обрађујемо на површини од хектар и двадесет ари на две њиве, на којима су бунари, и прикључен је заливни систем кап по кап. Прво смо, иначе, сејали парадајз на њиви, па смо га радили расадом, а у задњих десет година имамо расаду из контејнера, који се налазе у пластеницима, у контролисаним условима, што се показало као најбоље – објашњава Велибор.
Знање је моћ
Како каже, купују семенски хибрид у семенским кућама, а сваке године радили су и испитавања. Тако су узимали по шест сорти и увек испробавали комбинације, те су нашли три хибрида која су фантастична, а због чега су њихови производи и препознатљиви.
– Сва три припадају типу шљивара, а то су јужнокорејски хибрид „тиго”, швајцарски хибрид „чибли” и „moschino”. Сваки има своју карактеристику, односно неки носи боју, неки суве материје, а трећи укус, док је однос између шећера и киселине такође јако битан за парадајз. У почетку смо имали проблема, међутим око осме године наше производње, успоставили смо сарадњу са Пољопривредном станицом Нови Сад и тада сам, уз менторе Светлану и Јанка, много тога научио. Одслушао сам сва предавања по Војводини, а и шире, и читао много литературе. Знање је моћ, јер и једна грешка може бити кобна – говори нам наш саговорник.
А Милан добацује да отац последњих неколико година не иде на њиву, те је то сад његово задужење. Тамо је са радницима у сезони, када крене берба, а са већином је и одрастао јер им се надничари враћају пуних 19 година. Са оцем, ипак, нађе времена да опет проведу време заједно на њиви, како би још штошта научио од старијег и искуснијег пољопривредника.
– Прошле године сам регистровао предузетничку радњу, јер ми је жеља да се озбиљније почнем бавити овим послом, те и да имам веће тржиште. Зато сам се први пут прошле године пријавио на Конкурс за прераду воћа и поврћа, који је расписао Град Нови Сад. Добио сам средства од 1.500.000 динара и купио инспекцијски сто, односно траку и један дупликатор од 800 литара за кување, који ће нам олакшати и убрзати тај део посла. Осим парадајза, могу да правим разне сокове, џемове и слично, те ми је у плану да проширим палету производа и убацим производњу корнишона, паприке, цвекле и слично – истиче Милан Арсенијевић.
А парадајз продају по препоруци, када комшијама дође родбина, сви већ резервишу своју литражу. Тако су производи Арсенијевића пропутовали пола света, од Африке и Америке до Новог Зеланда и Аустралије, док се у БиХ ни не зна колико је отишло.
И. Бакмаз
