ARSENIJEVIĆI 23 GODINE PROIZVODE PARADAJZ Proda se sve što se ubere svake sezone

Međutim, od 2000. godine, kada su dobili sina Milana, počeli su da se bave proizvodnjom paradajza, a nakon 23 godine, Milan ne želi da napušta porodičnu tradiciju, već da na njoj podiže i svoju buduću porodicu.

– Na njivu sam prvi put otišao sa pet godina, jer nije imao ko da me čuva kod kuće. Tamo sam provodio mnogo vremena, od setve do žetve, ali nisam shvatao koju taj posao odgovornost nosi sa sobom, te me i nije mnogo privlačio. Kako sam stasavao, počeo sam da se predajem proizvodnji paradajza, jer sam shvatao suštinu, odnosno sam si svoj gazda, pre svega, radiš i trudiš se za sebe i stvaraš bolje uslove za život. Posle 18. godine, kada sam završio Poljoprivrednu školu sa domom učenika u Futogu, odlučio sam da ostanem kod kuće i odmenim oca na njivi. Poljoprivreda je generalno rizičnija od nekih standardnih poslova, s obzirom na to da se radi u „fabrici pod otvorenim nebom”. Gajenje ratarskih i povrtarskih kultura u takvim uslovima ne znači nužno da će se uloženi rad, trud i finansije uopšte isplatiti – kaže Milan.

Po Veliborovim rečima, prvo su on i supruga počeli sa malom proizvodnjom na površini od dvadesetak ari, kada su nekoliko godina prodavali samo paradajz u plodu. Kanije su kupili mašinu za ceđenje, te su mogli da ponude i ceđeni paradajz. Mada je prodaja ploda ostala do danas.

– Onda smo 2007. godine, kada smo kupili prvi kazan, počeli da finališemo proizvod, odnosno i da ga kuvamo. Posle je došao drugi kazan, zatim smo kupili punilicu i ubrzo zatvaračicu i tako širili proizvodnju, pa danas prodamo 100 posto plasmana u sezoni. Sada obrađujemo na površini od hektar i dvadeset ari na dve njive, na kojima su bunari, i priključen je zalivni sistem kap po kap. Prvo smo, inače, sejali paradajz na njivi, pa smo ga radili rasadom, a u zadnjih deset godina imamo rasadu iz kontejnera, koji se nalaze u plastenicima, u kontrolisanim uslovima, što se pokazalo kao najbolje – objašnjava Velibor.

Znanje je moć

Kako kaže, kupuju semenski hibrid u semenskim kućama, a svake godine radili su i ispitavanja. Tako su uzimali po šest sorti i uvek isprobavali kombinacije, te su našli tri hibrida koja su fantastična, a zbog čega su njihovi proizvodi i prepoznatljivi.

– Sva tri pripadaju tipu šljivara, a to su južnokorejski hibrid „tigo”, švajcarski hibrid „čibli” i „moschino”. Svaki ima svoju karakteristiku, odnosno neki nosi boju, neki suve materije, a treći ukus, dok je odnos između šećera i kiseline takođe jako bitan za paradajz. U početku smo imali problema, međutim oko osme godine naše proizvodnje, uspostavili smo saradnju sa Poljoprivrednom stanicom Novi Sad i tada sam, uz mentore Svetlanu i Janka, mnogo toga naučio. Odslušao sam sva predavanja po Vojvodini, a i šire, i čitao mnogo literature. Znanje je moć, jer i jedna greška može biti kobna – govori nam naš sagovornik.

A Milan dobacuje da otac poslednjih nekoliko godina ne ide na njivu, te je to sad njegovo zaduženje. Tamo je sa radnicima u sezoni, kada krene berba, a sa većinom je i odrastao jer im se nadničari vraćaju punih 19 godina. Sa ocem, ipak, nađe vremena da opet provedu vreme zajedno na njivi, kako bi još štošta naučio od starijeg i iskusnijeg poljoprivrednika.

– Prošle godine sam registrovao preduzetničku radnju, jer mi je želja da se ozbiljnije počnem baviti ovim poslom, te i da imam veće tržište. Zato sam se prvi put prošle godine prijavio na Konkurs za preradu voća i povrća, koji je raspisao Grad Novi Sad. Dobio sam sredstva od 1.500.000 dinara i kupio inspekcijski sto, odnosno traku i jedan duplikator od 800 litara za kuvanje, koji će nam olakšati i ubrzati taj deo posla. Osim paradajza, mogu da pravim razne sokove, džemove i slično, te mi je u planu da proširim paletu proizvoda i ubacim proizvodnju kornišona, paprike, cvekle i slično – ističe Milan Arsenijević. 

A paradajz prodaju po preporuci, kada komšijama dođe rodbina, svi već rezervišu svoju litražu. Tako su proizvodi Arsenijevića proputovali pola sveta, od Afrike i Amerike do Novog Zelanda i Australije, dok se u BiH ni ne zna koliko je otišlo.

I. Bakmaz