КОЛИКО КОШТА ДА СЕ ПОПНЕТЕ НА НАЈВИШЕ ПЛАНИНСКЕ ВРХОВЕ СВЕТА За седам величанствених 200.000 долара
Први који је попео највише планинске врхове свих седам континената био је Американац Ричард Бас у периоду од 1983. до 1985. године.
Његов успех постао је сан многих планинара, који су покушавали, најупорнији су и успели, да се нађу на чувеној „Басовој листи“ направљеној по оствареним успонима, популарно названим „Седам врхова“ (Севен summits). То су највиши врх света Монт Еверест у Азији (8,848 м), Аконкагва у Јужној Америци (6,961 м), Денали у Северној Америци (6,194 м), Килиманџаро у Африци (5,895 м), Елбрус у Европи (5,642 м), Винстон на Антарктику (4,892 м) и Пунчак Јава у Океанији (4,884 м).
Постоји, међутим, четири варијанте листе, а друга најпознатија је „Меснерова листа“ по чувеном италијанском планинару Рејнхолду Меснеру, познатом и по томе што је први попео свих 14 врхова изнад 8.000 м надморске висине и то без кисеоника. Варијанте се разликују по томе ко које врхове сматра највишим на неким континентима. Бас за Океанију узима Кошћушко (2,228 м) највишу тачку Аустралије, док Меснер у обзир узима целу Океанију – Аустралију, Нови Зеланд и хиљаде острва у Индијском океану и Тихом океану, а ту је потребно попети Пунчак Јаја у Индонезији (4,884 м). Такође је за неког спорно да ли је Мон Блан у Француској највиши врх Европе (4,807 м), или Елбрус у Русији (5.642 м) који је на Кавкаским планинама које се простиру Старим континентом и Азијом, а већина границу повлачи тако да је Елбрус у Европи. Свакако, Елбрус је задатак на обе поменуте листе.
Овај захтеван подухват изискује добру припрему, физичку и психичку, много времена, али и новца. Британски планинар Питер Вотсон посветио се томе колико је потребно пара да се заокружи овај познати изазов. По његовом личном искуству, цифра је дошла до отприлике 200,000 америчких долара. Постоји могућност да се трошкови смање до испод 100,000 долара, али то подразумева одрицање доста ствари, па и далеко већи, непотребан, ризик, што Британац никако не препоручује. Горња цифра је одређена на основу компанија у САД, Уједињеном Краљевству и Новом Зеланду које се баве вођењем ових акција. У просеку, потребна је цифра 174,219 долара, на шта се додају још авионске таксе, осигурање и опрема. Повратне авионске карте за свих седам дестинација углавном буду између 9.000 и 15.000 долара. Опрема, која је доста специјална, кошта око 12.000 и више. Осигурање варира од планине до планине. На пример, за Килиманџаро, нижи, лакши врх довољно је на путно осигурање уплатити додатак за надморску висину, док за највишу тачку света Монт Еверест мора да се плати око 3.000 долара за медицинску подршку, помоћ у спасавању и евакуацију хеликоптером.
Цифра од 200.000 не укључује никакве курсеве и тренинге који су иначе потребни, као ни припреме у виду одласка на неке планине на 8.000 м, које би заиста требало попети пре покушаја Евереста. Уштеда на овој ставки је на „јефтинијим“ и „лакшим“ врховима – Килиманџаро, Елбрус и Аконкагва, који не захтевају додатне вештине, или специјалне тренинге. Тада Вотсон није користио комплетне логистичке услуге водичких компанија (мада на Килиманџаро сви морају да се пењу са лиценцираним водичем). Тежи, захтевнији врхови – Денали, Пунчак Јаја, Винстон и Еверест подразумевају подршку компанија током целе акције, што кошта.
Најјефтинија варијанта, ако се користе локални снабдевачи и водичи где је то могуће, када се плати само основни пакет подршке и пење се без асистенције на многим деловима стазе је 98,400 долара, коју Вотсон дефинитивно не препоручује.
Кристина Бугарски