KOLIKO KOŠTA DA SE POPNETE NA NAJVIŠE PLANINSKE VRHOVE SVETA Za sedam veličanstvenih 200.000 dolara

Njegov uspeh postao je san mnogih planinara, koji su pokušavali, najuporniji su i uspeli, da se nađu na čuvenoj „Basovoj listi“ napravljenoj po ostvarenim usponima, popularno nazvanim „Sedam vrhova“ (Seven summits). To su najviši vrh sveta Mont Everest u Aziji (8,848 m), Akonkagva u Južnoj Americi (6,961 m), Denali u Severnoj Americi (6,194 m), Kilimandžaro u Africi (5,895 m), Elbrus u Evropi (5,642 m), Vinston na Antarktiku (4,892 m) i Punčak Java u Okeaniji (4,884 m).

Postoji, međutim, četiri varijante liste, a druga najpoznatija je „Mesnerova lista“ po čuvenom italijanskom planinaru Rejnholdu Mesneru, poznatom i po tome što je prvi popeo svih 14 vrhova iznad 8.000 m nadmorske visine i to bez kiseonika. Varijante se razlikuju po tome ko koje vrhove smatra najvišim na nekim kontinentima. Bas za Okeaniju uzima Košćuško (2,228 m) najvišu tačku Australije, dok Mesner u obzir uzima celu Okeaniju – Australiju, Novi Zeland i hiljade ostrva u Indijskom okeanu i Tihom okeanu, a tu je potrebno popeti Punčak Jaja u Indoneziji (4,884 m). Takođe je za nekog sporno da li je Mon Blan u Francuskoj najviši vrh Evrope (4,807 m), ili Elbrus u Rusiji (5.642 m) koji je na Kavkaskim planinama koje se prostiru Starim kontinentom i Azijom, a većina granicu povlači tako da je Elbrus u Evropi. Svakako, Elbrus je zadatak na obe pomenute liste.

Ovaj zahtevan poduhvat iziskuje dobru pripremu, fizičku i psihičku, mnogo vremena, ali i novca. Britanski planinar Piter Votson posvetio se tome koliko je potrebno para da se zaokruži ovaj poznati izazov. Po njegovom ličnom iskustvu, cifra je došla do otprilike 200,000 američkih dolara. Postoji mogućnost da se troškovi smanje do ispod 100,000 dolara, ali to podrazumeva odricanje dosta stvari, pa i daleko veći, nepotreban, rizik, što Britanac nikako ne preporučuje. Gornja cifra je određena na osnovu kompanija u SAD, Ujedinjenom Kraljevstvu i Novom Zelandu koje se bave vođenjem ovih akcija. U proseku, potrebna je cifra 174,219 dolara, na šta se dodaju još avionske takse, osiguranje i oprema. Povratne avionske karte za svih sedam destinacija uglavnom budu između 9.000 i 15.000 dolara. Oprema, koja je dosta specijalna, košta oko 12.000 i više. Osiguranje varira od planine do planine. Na primer, za Kilimandžaro, niži, lakši vrh dovoljno je na putno osiguranje uplatiti dodatak za nadmorsku visinu, dok za najvišu tačku sveta Mont Everest mora da se plati oko 3.000 dolara za medicinsku podršku, pomoć u spasavanju i evakuaciju helikopterom.

Cifra od 200.000 ne uključuje nikakve kurseve i treninge koji su inače potrebni, kao ni pripreme u vidu odlaska na neke planine na 8.000 m, koje bi zaista trebalo popeti pre pokušaja Everesta. Ušteda na ovoj stavki je na „jeftinijim“ i „lakšim“ vrhovima – Kilimandžaro, Elbrus i Akonkagva, koji ne zahtevaju dodatne veštine, ili specijalne treninge. Tada Votson nije koristio kompletne logističke usluge vodičkih kompanija (mada na Kilimandžaro svi moraju da se penju sa licenciranim vodičem). Teži, zahtevniji vrhovi – Denali, Punčak Jaja, Vinston i Everest podrazumevaju podršku kompanija tokom cele akcije, što košta.

Najjeftinija varijanta, ako se koriste lokalni snabdevači i vodiči gde je to moguće, kada se plati samo osnovni paket podrške i penje se bez asistencije na mnogim delovima staze je 98,400 dolara, koju Votson definitivno ne preporučuje.

         Kristina Bugarski