Планинарски клубови из покрајине „на крову“ Ирана, Турске...

Див, симбол ове земље, који стоји на 5.671 метар надморске висине увек је велика жеља многих планинара. Водич Шардад Шарабијани, родом из Ирана, успешно је спровео туру и група од 15 учесника уживала је у погледу са импозантног крова Ирана. Екипа је била састављена од људи из Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Хрватске и Северне Македоније. Шарабијани је девети пут био на Дамаванду и кроз шалу је истакао да сада тамо може да иде и у рикверц.

– Временски услови су били малтене најидеалнији које сам до сада имао на акцији, а исто важи и за успон – каже за „Дневник” Шардад Шарабијани. – Најважније је што је екипа била феноменална. Људи из република некадашње Југославије су били хомогени, послушни и сви су добри планинари.

Према речима водича, само један учесник је имао мањих тегоба због висинске разлике и то је превазиђено.

– Најпре смо стигли у Техеран који је на 1.600 метара надморске висине – објашњава Шарабијани. – Потом смо отишли у град Полура, који је близу 2.100 метара. Оданде смо ишли на 2.900, па на 4.200 где смо одмарали један дан. На један дан аклиматизације отишли смо на близу 5.000 метара, а трећег дана смо кренули на врх одакле смо се вратили на 4.200. Тачно у подне смо били на врху где су сви уживали, како у погледу, тако и у доброј атмосфери.

Највећи успех Румљана

Међу клубовима из Војводине који су остварили успешне успоне ове сезоне на врхове изнад 4.000 и 5.000 метара је и ПК „Борковац” из Руме.

Чланови ПК „Борковац”, њих 14, попели су се на највиши врх северне Африке – Yеbеl Тубкал (4.167 м) на планини Атлас у Мароку. Ово је највећи успех клуба када је реч о високогорству.

Ђулија Јарић је прва из вршачког ПСК „Железничар” која се попела на највиши врх Турске, Арарат (5.137 м). Она је била и водич туре која је трајала седам дана, а учествовало је седморо планинара из Панчева, Бања Луке и Теслића.

– Први камп нам је био на 3.200 метара надморске висине и тамо смо спавали – прича Ђулија Јарић. – Сутра смо ишли до другог кампа на 4.200 и вратили се. То нам је била аклиматизација. Следећи дан смо отишли опет на 4.200 и поподне одмарали, да бисмо у један после поноћи кренули на успон на врх.

Полазак ка врху није био лаган, јер је дувао јак ветар, била је магла и падао је снег, па су планинари једва чекали да сване и огреје их сунце.

– И даље је, нажалост, била магла и доста људи се враћало – каже Ђулија. – Из наше групе смо нас двоје кренули ипак ка врху. У једном тренутку је нестало магле и све се отворило, било је фантастично, као друга димензија. Били смо између облака, синуло је сунце па се видео и први гребен где почиње успон за врх, видели смо камп доле и град. Ишли смо још неких 200 метара успона до врха, где сам на одговарајуће место за то, залепила налепницу клуба да се види да је и „Железничар” из Вршца био тамо.

Ђулија за следећу годину планира да прошири ову туру, јер у околини Арарата има и других лепих планина, језера и локалитета које вреди обићи.

Атрактивну акцију водио је Синиша Царевић из ПД „Алма Монс” из Новог Сада. На планински масив Монте Роса, у источном делу Пенинских Алпа, на граници између Италије и Швајцарске, који има 22 врха изнад 4.000 метара, упутило се деветоро планинара, седморо чланова новосадског клуба, један из Ниша и Београда. Успешно су изашли на врх Касторе (4.226 м) прешавши до тамо стазу по снегом и ледом окованим глечерима. Најпре је екипа отишла до кампа „Монте Роса”, одакле је другог дана кренула на жичару која води до превоја на 2.731 м, али због јаког ветра она није радила, тако да су гондолом отишли на висину од 2.000 м, да би потом уживали у дугом пешачењу до планинарског дома (3.585 м). Рано ујутру су кренули на врх Касторе.

– Време је било идеално, без ветра и полако и безбедно смо прешли „нож” Касторе и на врх смо изашли након три сата успона – прича Синиша Царевић, који је први пут водио акцију на овај импресивни масив. – На врху смо уживали у погледу на околне врхове, Мон Блан, Гран Парадизо, Матерхорн и друге изнад четири хиљаде метара. Сви смо одушевљени Монте Росом, то је царство глечера и када нема ветра пређе се без проблема. Најспецифичнији и најатрактивнији део је управо „нож” који је завршни део успона. Гребен је широк можда пола метра и са обе стране су литице. С једне стране гледате у Италију, с друге у Швајцарску. Вратићемо се следеће године поново, само на неке друге врхове, највероватније у склопу припрема и аклиматизације за Мон Блан.

К. Бугарски