БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: Дебељача (2) Скупљачи перја и даље своју робу доносе Романовима из Лењинове

Заједно са нашим водичима кроз Дебељачу, Кларом Бабка из Ковачице и Надом Војиновић, учитељицом која је до мале матуре довеле на десетине генерација овдашње деце, стижемо у дом Ержебет Шаши, једне од дебељачких „краљица фонтоша”. Тета Ержика нам објашњава: „Свадба је обично суботом а фонтош се прави у четвртак, два дана пред славље. Сакупи се неколико жена и оне заједно у Задружној пекари направе 200-300 колача, зависи од величине свадбе. Тесто умеси машина а оне после ручно обликују колач. Фонтош се касније развози трактором тако што се сакупи омладина углавном су то другови и другарице будућих младенаца, они оките тракторску приколицу креп-папиром и разним украсним тракама и тако сви заједно са фонтош колачима у приколици обилазе село и деле колач званицама а почасте и оне који нису позвани на свадбу а само се познају са будућим младенцима или њиховим родитељима!”

Рецепте за фонтош можете лако наћи претрагом на интернету а ја морам да кажем да смо нас тројица негде око поднева „растргли” један цео позамашни колач. Ержика нам показује фотографије свог унука и поносом говори како је наследио гене њеног покојног мужа и велики таленат за музику: „Тата га је задиркивао да је клавир за девојчице и терао на фудбал али он је био упоран и данас свира као прави маестро!”

Клара и Нада су предложили да посетимо Романове, једну од оних породица православних Рома из Русије који су после Октобарске револуције дошли са Белим Русима у Дебељачу које нам је помињао свештеник Игор Карановић. Када су нам рекле да се овдашњи Романови баве производњом перјаних јастука и да су у њиховој радионици снимане неке сцене из култног филма „Скупљачи перја” није било никакве дилеме - идемо!

Стигли до куће Романових у којој се налази и радионица - и том моменту сам схватио да они живе у Лењиховој улици! Роми који су узели презиме руске царске породице живе у улици која носи име онога ко је свргао ту породицу и наредио њену ликвидацију. Живот и историја некада заиста имају ишчашен смисао за хумор.

Катарина Лехарт Романов је Словакиња из Ковачице, удала се у породицу Романов и са мужем који је недавно преминуо и након његове смрти са децом и радницима је наставила да се бави перјарским занатом. „Скупљамо перије од гусака по целом Банату. Јастучнице морају да буду од чистог памука а пуњење од чистог гушчијег перја!”, објашњава нам Катарина док јој је шака пуна нестварно меког паперја које вади из једне бале док нам показује цео процес производње. Прича нам о томе како јој је свекар причао да су током снимања филима  у њиховој кући спавали Беким Фехмију, Мија Алексић, Оливера Вучо, Гордана Јовановић, Бата Живојиновић и други. Филм „Скупљачи перја” Александра Саше Петровића освојио је 1967. Гран при Жирија Филмског фестивала у Кану, награду Међународног удружења филмских критичара, номинован је за „Златну палму” у Кану, номинован је за „Оскара” за најбољи страни филм 1968. и „Златни глобус” за најбољи филм ван енглеског говорног подручја 1969.  Енглески назив за филм („И евен мет happy Gypsiеs„) је у ствари превод једног од стихова носеће песме „Ђелем, ђелем“ - „Маладилем шукале ромеја” („Сретао сам чак и срећне Цигане”). Овде у Дебељачи и ми смо их срели.

У истој Лењиновој улици налазе се још два верска храма - Назаренски молитвени дом и Римокатоличка црква. Ова потоња саграђена је 1983. У већински протестантској Дебељачи има око 400 католика, са доста школске деце која похађају веронауку а мисе се одржавају недељом два пута месечно. Црква је посвећена Узнесењу Блажене Девице Марије а службу обавља свештеник Ласло Ђурис.

Назаренска црква из Швајцарске, тачније њени мисионари у Банату, ширили су свој покрет по Европи а један од начина је било и подизање млинова. Тако је крајем 19. века Назаренска црква подигла у Дебељачи велики парни млин, са капацитетом од неколико десетина тона дневно. Вредност тог млина је 1923. износила четири милиона динара. Швајцарци су се „везали” за Дебељачу, јер су ту у Банату добили три највернија и најспособнија члана - мисионара. Били су то будући назаренски „бискупи”: главни - Фрања Обман „Старији”, а споредни - Јанош Ковач „Старији” и Шамуел Јовер „Старији”. Њима је остао млин у власништву, када су се Швајцарци вратили у своју домовину.

Дебељача се као српско насеље први пут јавља у писаним документима (Катастигу) из 1660. Тада су скупљајући прилоге за обнову свог манастира наишли калуђери из Пећке патријаршије. Записали су тројицу Срба приложника: Милоша, Радосава и Средка. До средине 18. века она је представљала закупљену пустару под различитим именима: Девелак, Дебељак, па Дебељачка пустара. По сликару Урошу Предићу који се бавио етимологијом, занимљиво је тумачење његовог деде по мајци Светислава Илијевића из Црепаје. Име овог насеља је српског порекла, а означава јаку траву звану „дебељицу” или „дебељачу”, од које је њихова стока тамо на испаши лепо дебљала. Трава са тим народним именом постоји, и она се брала на Ђурђевдан пре рата у Србији, и ритуално давала овцама да више млека дају.

Континуирани развој савременог места Дебељаче, може се интензивније пратити тек од друге половине 18. века до данас.Укидањем Потиско-поморишке војне границе Царска комора од 1768. до 1774. на ово место досељава Србе граничаре. По Ерлеру царском ревизору 1774. постоји и пустара Дебељача. Након неколико година Срби напуштају ово насеље и оно од 1783. постаје поново пустара.

1794. Царска комора овде насељава мађарско становништво из северног Потисја. По једном српском наводу, „Дебељача је насеље Мађара лутерана, који су ту досељени из Веспримске жупаније”. За време Војне границе 1828. командант Дебељаче био је славни капетан Стеван Шупљикац, будући први и једини српски Војвода, изабран 1848. Када је примио команду над српским трупама кренуо је из Панчева да обиђе српске војне логоре. Свратио је и у Дебељачу, која је страдала и била у рушевинама и згаришту. Било му је жао што су Срби морали да војно покоре одметнуте дебељачке Мађаре, које је он знао и хвалио због уредности, вредноће и послушности. Тада је у центру Дебељаче изјавио: „Да сам којом срећом ја одма од почетка био овде, не би до те пропасти дошло; мени би се људи лепим повиновали”. И њега су по добром памтили његови бивши потчињени Дебељачани.

Јевреји су се у Дебељачу доселили почетком 19. века. Према неким подацима ту је постојала синагога већ 1880. а можда и раније. Нова синагога подигнута је 1895. Тада је у Дебељачи живело осамдесетак Јевреја. Зграда синагоге са заветним плочама и Давидовом звездом на предњој фасади још увек постоји, али је пренамењена за коришћење као привредни објекат. У Дебељачи је од 1886. постојало јеврејско гробље и верска школа Талмуд Тора. Та зграда је порушена одмах 1941. чим су Немци запосели Банат. Кантори у Синагоги у Дебељачи били су Игнац Рот и Арон Голдринг, а последњи је био Изидор Хершковић.

Одлазимо до месног гробља где су сачувани споменици у делу где су сахрањивани Јевреји. На улазу у гробље налази се споменик борцима НОБ-а родом из овог места. Судећи томе што је код свих година смрти 1945. дало би се закључити да су погинули на Сремском фронту и у осталим борбама за ослобођење земље након што је у јесен 1944. Дебељача већ била ослобођена.

Јеврејско гробље ограђено је зеленом жичаном оградом на којој је табла која нас обавештава: „Нову ограду Јеврејског гробља подигло је ЕСЈФ, Непрофитно удружење за очување и заштиту јеврејских гробаља у Европи чији је оснивач Раби Јицак Шапира, у сарадњи са Савезом јеврејских општина Србије уз финансијку помоћ Савезне Републике Немачке, као сећање на Јевреје из Дебељаче који су страдали у Холокаусту!”

Док возимо бицикле ка Железничкој станици наилазимо на малу запуштену кућу и старину који седи испред ње. „Нема ко да покоси траву. Нико неће да ради!”, жали се старац и показује на коров који је толико висок да га скоро заклања.

На Железничкој станици пријатно изненађење - зграда је у скелама, Инфраструктура железнице започела је радове.

Железничка станица Дебељача отворена је 1894. године, када је пуштена у саобраћај железничка пруга Панчево - Орловат - Зрењанин. Аустроугарска ознака пруге је: 338. Станична зграда изграђена је према типском пројекту железничких станица, карактеристичном за све станице у Аустроугарској краје 19. и почетком 20. века. Готово идентичне зграде виђао сам од Јужног Тирола до Трансилваније. На станици још увек се налазе водонапојници из времена парних локомотива. Изнад скромне капије мале куће поред Железничке станице вије се венац од вештачког цвећа, знак да је ту недавно била свадба, верујемо да се гостило и фонтош колачима.

Идемо даље у правцу Падине, наше следеће станице и прелазимо мост на каналу између Дебељаче и Ковачице. Овакви канали широм Војводине су у највећем броју случајева, нажалост потпуно запуштени и затрпани смећем. Канал између ова два места је потпуно чист, на површини воде нема чак ни опушка. Изгледа као на Монеовим сликама и још један је доказ да би цела Војводина могла да изгледа тако када би мештани водили рачуна о својој природној средини - каналима, јарковима, дивљим депонијама. У малу и сиромашну општину Ковачица би многи могли да дође и уче када је о томе реч.

Роберт Чобан