ДНЕВНИК” У СЕЛУ НАЦИОНАЛНИХ ЗАЈЕДНИЦА – ЛОВЋЕНАЦ

Они који су одлазили из Ловћенца, њихова деца су се враћала. Били смо као Југославија у малом, све је врвило од живота. Имали смо омладинску организацију која је радила на свим фронтовима, диско је радио нон-стоп, трипут смо слушали „Рибљу чорбу“, Хари Мата Хари је певао у школском дворишту, наступала је „Ју група“, а да и не говорим о бендовима који су нам долазили са стране... Радио је базен, који је сад срушен, некад је ово била највећа сељачка задруга у Југославији, имали смо кудељару, па за дораду семена, около су били виногради и воћњаци, мало је живине и стоке било у селу, све је било на салашима... Ми смо и затекли такво село, отац ми је причао да је то било најлепше место у Војводини!

И тако је, миц-по-миц, велелпно и пребогато село почело да губи свој сјај, остављајући за собом трагове некадашњих успона, премда чинећи да Ловћенац и даље одаје утисак величанственог места, идеалног за живот. Томе умногоме доприноси и рељеф самог насеља, будући да је на обронцима Телечке висоравни, те је валовито, што вожњу чини скоро па егзотичном (макар нама који смо навикли на најравнију могућу равницу), увлачећи вас у амбијент који оставља неодољиви шмек раскошне историје и садашњости која се њоме и те како дичи. Међутим, како то иначе бива, само они који живе у тим шоровима најбоље и знају шта се све крије иза свих тих китњастих детаља на швапским кућама...

– Као и све, и наше село се у једном моменту урушило. Некад је било толико уређено, имало је такве канале за воду да се Ловћенац на Грађевинском факултету проучавао као село које је имало комплетно решено одводњавање кишне канализације. А сад је све урушено, затрпано – вели наш саговорник, са сетом у гласу.

– Из Ловћенца су се увек исељавали људи, увек смо волели да се крећемо, па где год да одеш мораш срести некога кога знаш. Али рецимо, кад сам ја ишао у школу, било је више од хиљаду ђака, а мој разред је имао четири одељења. Сад не знам да ли толико деце има у целој општини – наводи Бркљач, примећујући да има појединачних случајева који напуштају градове и купују куће баш у њиховом селу.

А зашто и не би? Инфраструктура је скоро комплетирана, будући да се на канализационој мрежи интензивно ради, гасификација је спроведена, имају добру водоводну мрежу, премда је сама вода, ма колико квалитетна, жућа због вишка гвожђа, али зато у центру постоји еко-чесма коју мештани активно користе, нарочито током лета у пролазу.

– Средили смо Дом културе у ком имамо салу коју користи ко жели и не мора ништа да плаћа, од књижевних вечери па до, не дај боже, даћа. Ту смо урадили и дечју играоницу, као и поред у парку дечје игралиште. Фудбалски стадион је комлетно уређен, али тренутно мало тавори, иако су наши спортисти успешни и познати у разним клубовима. Ставили смо бехатон у центру и код вртића, урадили ремонт два сеоска бунара, уредили смо и зграду Месну заједнице – набраја наш домаћин, поносан што је за свог мандата, као политички независна личност, успео са Саветом Месне заједнице много шта да постигне.

Сад их, како додаје, чека „дошминкавање“ илити одржавање села, поновно асфалтирање улица, уређење предње зграде Дома културе како би у њој обезбедили смештајне капацитете...

– Ово насеље има перспективу и може да понуди много више него што се на први поглед види. Имамо магистрални пут, ауто-пут, брзу пругу на којој ћемо имати станицу, гради се канализација, имамо вртић, цело село је асфалтирано, гради се језеро – закључује секретар МЗ Ловћенац Радослав Бркљач и позива све љубитеље фолклора на Међународни фестивал фолклорних ансамбала ветерана „Поведимо вито коло“, као и на Фолклорни фестивал „Деца чувари традиције – Ђерам“.

Леа Радловачки