DNEVNIK” U SELU NACIONALNIH ZAJEDNICA – LOVĆENAC

Oni koji su odlazili iz Lovćenca, njihova deca su se vraćala. Bili smo kao Jugoslavija u malom, sve je vrvilo od života. Imali smo omladinsku organizaciju koja je radila na svim frontovima, disko je radio non-stop, triput smo slušali „Riblju čorbu“, Hari Mata Hari je pevao u školskom dvorištu, nastupala je „Ju grupa“, a da i ne govorim o bendovima koji su nam dolazili sa strane... Radio je bazen, koji je sad srušen, nekad je ovo bila najveća seljačka zadruga u Jugoslaviji, imali smo kudeljaru, pa za doradu semena, okolo su bili vinogradi i voćnjaci, malo je živine i stoke bilo u selu, sve je bilo na salašima... Mi smo i zatekli takvo selo, otac mi je pričao da je to bilo najlepše mesto u Vojvodini!

I tako je, mic-po-mic, velelpno i prebogato selo počelo da gubi svoj sjaj, ostavljajući za sobom tragove nekadašnjih uspona, premda čineći da Lovćenac i dalje odaje utisak veličanstvenog mesta, idealnog za život. Tome umnogome doprinosi i reljef samog naselja, budući da je na obroncima Telečke visoravni, te je valovito, što vožnju čini skoro pa egzotičnom (makar nama koji smo navikli na najravniju moguću ravnicu), uvlačeći vas u ambijent koji ostavlja neodoljivi šmek raskošne istorije i sadašnjosti koja se njome i te kako diči. Međutim, kako to inače biva, samo oni koji žive u tim šorovima najbolje i znaju šta se sve krije iza svih tih kitnjastih detalja na švapskim kućama...

– Kao i sve, i naše selo se u jednom momentu urušilo. Nekad je bilo toliko uređeno, imalo je takve kanale za vodu da se Lovćenac na Građevinskom fakultetu proučavao kao selo koje je imalo kompletno rešeno odvodnjavanje kišne kanalizacije. A sad je sve urušeno, zatrpano – veli naš sagovornik, sa setom u glasu.

– Iz Lovćenca su se uvek iseljavali ljudi, uvek smo voleli da se krećemo, pa gde god da odeš moraš sresti nekoga koga znaš. Ali recimo, kad sam ja išao u školu, bilo je više od hiljadu đaka, a moj razred je imao četiri odeljenja. Sad ne znam da li toliko dece ima u celoj opštini – navodi Brkljač, primećujući da ima pojedinačnih slučajeva koji napuštaju gradove i kupuju kuće baš u njihovom selu.

A zašto i ne bi? Infrastruktura je skoro kompletirana, budući da se na kanalizacionoj mreži intenzivno radi, gasifikacija je sprovedena, imaju dobru vodovodnu mrežu, premda je sama voda, ma koliko kvalitetna, žuća zbog viška gvožđa, ali zato u centru postoji eko-česma koju meštani aktivno koriste, naročito tokom leta u prolazu.

– Sredili smo Dom kulture u kom imamo salu koju koristi ko želi i ne mora ništa da plaća, od književnih večeri pa do, ne daj bože, daća. Tu smo uradili i dečju igraonicu, kao i pored u parku dečje igralište. Fudbalski stadion je komletno uređen, ali trenutno malo tavori, iako su naši sportisti uspešni i poznati u raznim klubovima. Stavili smo behaton u centru i kod vrtića, uradili remont dva seoska bunara, uredili smo i zgradu Mesnu zajednice – nabraja naš domaćin, ponosan što je za svog mandata, kao politički nezavisna ličnost, uspeo sa Savetom Mesne zajednice mnogo šta da postigne.

Sad ih, kako dodaje, čeka „došminkavanje“ iliti održavanje sela, ponovno asfaltiranje ulica, uređenje prednje zgrade Doma kulture kako bi u njoj obezbedili smeštajne kapacitete...

– Ovo naselje ima perspektivu i može da ponudi mnogo više nego što se na prvi pogled vidi. Imamo magistralni put, auto-put, brzu prugu na kojoj ćemo imati stanicu, gradi se kanalizacija, imamo vrtić, celo selo je asfaltirano, gradi se jezero – zaključuje sekretar MZ Lovćenac Radoslav Brkljač i poziva sve ljubitelje folklora na Međunarodni festival folklornih ansambala veterana „Povedimo vito kolo“, kao i na Folklorni festival „Deca čuvari tradicije – Đeram“.

Lea Radlovački