НИНИНЕ МУСТРЕ: Неплански
Први пут од како смо заједно, а то је мало дуже од деценије, супруг и ја смо за годишњи одмор испланирали да немамо план. Покушали смо да нешто закажемо унапред, али није се дало: или нам није одговарала цена, или нам се смештај није свиђао. Хоћемо-нећемо, одлучимо се да не идемо на море, него да мало скитамо по нашој земљи.
Али како се одмор приближавао, нама се никако није дало да направимо конкретан план како ћемо да проведемо наше слободне три недеље. То за мене није нека новост - нисам баш неко ко све испланира унапред, али за њега је то био огроман изазов, који је на моје чуђење и велику радост сасвим опуштено прихватио.
Како су околности у нашем ближем и даљем животном окружењу као и планетарно све луђе и комплексније, тако се нас двоје све више свесно трудимо да се не уплићемо, да пажљиво негујемо свој свет, како лични унутрашњи, тако и заједнички. Један од циљева је да препознамо када је узалудно да се боримо или да градимо планове који се неминовно не остварују јер је много фактора укључено, него се усредсређујемо на неке своје замисли и њима свакодневно посвећујемо пажњу.
Међу тим замислима је идеја да будемо здрави, срећни и задовољни, без неког посебног услова који би за то морао да буде испуњен. Једноставно, да у себи налазимо разлоге за захвалност, јер то аутоматски подиже расположење и отвара нове могућности за још већу захвалност и тако… из дана у дан, обоје то вежбамо, свако на свој начин – кроз молитве, мотивације, медитације, визуелизације…
И тако смо ушли у овај годишњи одмор. Опуштени, отворени за све оно што би могло да се појави као занимљива прилика. И појавила се већ другог дана годишњег одмора! Један такозвани „ласт минут“ позив је све променио. Добили смо позив и требало је да донесемо одлуку истог дана, а понуда је остварење једне од наших великих жеља: једрење! Будући да смо слободни, отворени, спремни да узмемо у обзир све што нам живот понуди, мало смо продискутовали, проверили опције, могућности и евентуалне препреке и донели одлуку – путујемо!
Осећај велике радости који нас је одмах преплавио није био ту само због изненадног путовања и остварења дугогодишње жеље. Највише нас је радовало то што нам се по ко зна који пут показало да живот за нас направи најбољи план ако се ми не уплићемо у цео процес. Наша је најважнија улога да имамо поверења уз једну важну напомену: много смо и дуго обоје радили и даље радимо на томе да освестимо своје блокаде, однос према животу, начин на који мислимо и на који реагујемо на стварност око себе, јер једино тако и има смисла да се опустимо и препустимо.
Другачије би било неодговорно, јер живот нам осликава оно што је суштински у нама, оно што је у подсвести и одатле управља нашим понашањем и навикама, а не оно што ми мислимо да јесмо, а што се види споља. Још бих могла о важности рада на себи, али извините, сад идем да се пакујем.
Нина Мартиновић Армбрустер
