ЧОРТАНОВЦИ Како је „господско село” после 139 година остало без станице

Зграду станице у Чортановцима затекао сам напуштену са све инвентаром и документацијом разбацаном по подовима откључаног објекта. Међу баченим стварима је и календар са поукама Патријарха Павла, а ту на поду је и сат на којем је време заувек стало.

Кроз разбијени прозор гледам брзи воз који јури из Београда ка Новом Саду и чији путници нису свесни хорора поред којег пролазе. Испод обавештења да ће станица бити затворена (само) од 01.02.2019. до 14.12.2019. чекајући - умрла је једна мува.

Први воз је стао у Чортановцима пред тунелом 21. новембра 1883. са изаслаништвом Министарства комуникација Аустроугарске. Чортановчани су им предали молбу за станицу те је нова станица направљена и прве путнике почела примати 8. јуна 1884. Развојем туризма отворена је станица Чортановци Дунав после рата, 1945. Пруга је овом месту значила излаз у свет и велики напредак, о томе сведочи и информација да су Чортановце остала села у Фрушкогорју звала “Господско село”. Од 1883. до 2022. Чортановци су имали железничку станицу, пуних 139 година.

Као сведочанство бурне историје стоји и табла на зиду станице која казује да је на овом месту немачки окупатор 2. октобра 1943. стрељао двадесет житеља Чортановаца и Бешке.

Недалеко од Чортановаца налазе се затрпана окна 150 година старог рудника. Високи водостај Дунава га је затворио да би 1934. поново кренула експлоатација. Чак су у то време ставили и пругу, активирали једну парњачу за тај угаљ и радили све до 1948. С обзиром да се рудник налазио тачно изнад Дунава, а река је текла до под сам рудник, руду су товарили у брод и тај парни брод је вукао угаљ доле до Панчева, делом у Тамиш а део угља су истоварали у Сланкамену. Нажалост, те 1948. је земља поново затрпала рудник и од тад више није у функцији.

Говорило се „Идем по чортан за новце!”

Чортановци су били насељени још у неолиту пре 6.000 година, а током историје су на овим просторима живели Римљани. Тек од Средњег века Чортановци се помињу под овим именом. С обзиром да се село налази на обали Дунава, а у залеђу се налази пуно манастира, између осталих Гргетег, Крушедол и Ремета због поста је требало набавити пуно рибе. Тако су мештани околних села долазили у Чортановце по рибу, која се није продавала на киле већ на „чортан рибе за новце”. Чортан је био руска мерна јединица за око 1,5 килограма рибе. Говорило се: „Идем по чортан за новце!” и тако остаде и назив Чортановаца. Занимљив је опис Чортановаца из пера карловачког проте Василија Константиновића: „Село је удаљено подруг сахата од Карловаца. Има 180 кућа и око 900 душа. Становници су Срби источно-православне вере. Имају лепу цркву, саграђену почетком овога века (19. век), уредну школу, коју походи око 140 деце . Народ је врло чио и потпуно здрав, крепак и за сваки посао. Положај села је врло леп; ту је ливада, њива, воћњаци, а до године 1886. и виногради, који су данас филоксером уништени, па се зато та земља данашњим даном кукурузом засева. Крај Дунава има повелик комад шуме, познате под именом Шума Мијаљевци, коју сада просеца жељезна пруга и на коју се наслања прокоп, који даље води пут Земуна . Народ живи лепо и умерено, оскудице не трпе ни у чему, куће су им чисте и спретне, поређане у две улице у долини између два брега тако, да не можеш ни откуда села угледати, док у ово не дођеш. До године 1855. био је сав атар овога села у рукама нашег народа, од тог доба, мало по мало купују и Немци из суседног села Бешке земљу, тако да је до године 1882. и даље, кад се пашњак, који је био доста велик поделио на цело становништво према осталој земљи, већи део тог пашњака дошао у руке странаца, што, наравно, знатну штету чини селу, а становништво тог села из дана у дан све јаче притискује и њечи. Пробавивши овде потребно ми време и свршивши свој посао, кренем ка селу Бешка”. Ово је наиме одломак о месту из књиге „Тридесет дана на убаву путу” коју је написао прота карловачки Василије Константиновић, а издата је у Сремским Карловцима 1899. Прота Константиновић је добио налог да 1896. прегледа карловачку протопопију и да о томе напише детаљан извештај, који је касније преточен у књигу.

Друга прича која се преносила с колена на колено говори о најпознатијем сремском хајдуку Лази Харамбаши, чија се дружина скривала дубоко у шумама око Чортановаца. Према том предању у време када је била хајдучија у Срему, Чортановци су били идеални за скривање хајдука који су пљачкали бродове на Дунаву, караване на Банстолу и путу од Петроварадина до Земуна. Ту је између осталих боравио и Лаза Добрић чувени харамбаша из Саса, као и друге хајдучке дружине. Кад их потерају шајкаши после пљачке са Дунава, они су се склањали у шумске лагуме а одатле на Фрушку гору. Када опљачкају места на Банстолу они дођу да се склоне код Хајдучког извора који је по њима добио назив. Уколико их потерају жандари, а имали су стражу на врху шуме која им је јављала да се сакрију, тада су чамцима успевали да побегну реком, уђу у рит и практично су у то доба били неухватљиви.

У непосредној близини Дунава на локацији Просјанице налазе устаци римског утврђења Ад Херцулем. Некада се на овом месту налазило камено утврђење највеће на овом потезу уз Дунав, које је штитило шири потез од Петроварадина до Сланкамена. Судећи по старим новчићима који су ту пронађени претпоставља се да је утврђење изграђено крајем 3. или почетком 4. века. Данас је на локалититу Просјанице могуће видети кружни зид југоисточне куле, пречника око десет метара, висине нешто више од метар, ширине два метра и зидове главног бедема. Истраживањима је утврђено да се део утврђења налази у кориту Дунава.

Своје истраживање Чортановаца завршавам на дунавској плажи чувеној по томе ште су се на њој снимале сцене из филма „Варљиво лето 1968”. Спуштам се на плажу у сумрак, комараци су већ „као роде” и нападају „неразумно” сваки комад коже који није прекривен одећом па је сваки дужи боравак био неподношљив. Остао сам тек толико да фотографишем „затечено стање”. Иако се радња у филму дешава од маја до августа 1968. - снимање је организовано у септембру и октобру 1983. а сама сцена на плажи у току само једног дана 5. октобра 1983. Плажа је залагањем ТО Инђија уређена и добила је нови мобилијар мада се види да је потребно њено активније одржавање од стране Месне заједнице Чортановци пошто је услед обилних падавина улаз готово потпуно зарастао у коров.

        Роберт Чобан