ČORTANOVCI Kako je „gospodsko selo” posle 139 godina ostalo bez stanice

Zgradu stanice u Čortanovcima zatekao sam napuštenu sa sve inventarom i dokumentacijom razbacanom po podovima otključanog objekta. Među bačenim stvarima je i kalendar sa poukama Patrijarha Pavla, a tu na podu je i sat na kojem je vreme zauvek stalo.

Kroz razbijeni prozor gledam brzi voz koji juri iz Beograda ka Novom Sadu i čiji putnici nisu svesni horora pored kojeg prolaze. Ispod obaveštenja da će stanica biti zatvorena (samo) od 01.02.2019. do 14.12.2019. čekajući - umrla je jedna muva.

Prvi voz je stao u Čortanovcima pred tunelom 21. novembra 1883. sa izaslaništvom Ministarstva komunikacija Austrougarske. Čortanovčani su im predali molbu za stanicu te je nova stanica napravljena i prve putnike počela primati 8. juna 1884. Razvojem turizma otvorena je stanica Čortanovci Dunav posle rata, 1945. Pruga je ovom mestu značila izlaz u svet i veliki napredak, o tome svedoči i informacija da su Čortanovce ostala sela u Fruškogorju zvala “Gospodsko selo”. Od 1883. do 2022. Čortanovci su imali železničku stanicu, punih 139 godina.

Kao svedočanstvo burne istorije stoji i tabla na zidu stanice koja kazuje da je na ovom mestu nemački okupator 2. oktobra 1943. streljao dvadeset žitelja Čortanovaca i Beške.

Nedaleko od Čortanovaca nalaze se zatrpana okna 150 godina starog rudnika. Visoki vodostaj Dunava ga je zatvorio da bi 1934. ponovo krenula eksploatacija. Čak su u to vreme stavili i prugu, aktivirali jednu parnjaču za taj ugalj i radili sve do 1948. S obzirom da se rudnik nalazio tačno iznad Dunava, a reka je tekla do pod sam rudnik, rudu su tovarili u brod i taj parni brod je vukao ugalj dole do Pančeva, delom u Tamiš a deo uglja su istovarali u Slankamenu. Nažalost, te 1948. je zemlja ponovo zatrpala rudnik i od tad više nije u funkciji.

Govorilo se „Idem po čortan za novce!”

Čortanovci su bili naseljeni još u neolitu pre 6.000 godina, a tokom istorije su na ovim prostorima živeli Rimljani. Tek od Srednjeg veka Čortanovci se pominju pod ovim imenom. S obzirom da se selo nalazi na obali Dunava, a u zaleđu se nalazi puno manastira, između ostalih Grgeteg, Krušedol i Remeta zbog posta je trebalo nabaviti puno ribe. Tako su meštani okolnih sela dolazili u Čortanovce po ribu, koja se nije prodavala na kile već na „čortan ribe za novce”. Čortan je bio ruska merna jedinica za oko 1,5 kilograma ribe. Govorilo se: „Idem po čortan za novce!” i tako ostade i naziv Čortanovaca. Zanimljiv je opis Čortanovaca iz pera karlovačkog prote Vasilija Konstantinovića: „Selo je udaljeno podrug sahata od Karlovaca. Ima 180 kuća i oko 900 duša. Stanovnici su Srbi istočno-pravoslavne vere. Imaju lepu crkvu, sagrađenu početkom ovoga veka (19. vek), urednu školu, koju pohodi oko 140 dece . Narod je vrlo čio i potpuno zdrav, krepak i za svaki posao. Položaj sela je vrlo lep; tu je livada, njiva, voćnjaci, a do godine 1886. i vinogradi, koji su danas filokserom uništeni, pa se zato ta zemlja današnjim danom kukuruzom zaseva. Kraj Dunava ima povelik komad šume, poznate pod imenom Šuma Mijaljevci, koju sada proseca željezna pruga i na koju se naslanja prokop, koji dalje vodi put Zemuna . Narod živi lepo i umereno, oskudice ne trpe ni u čemu, kuće su im čiste i spretne, poređane u dve ulice u dolini između dva brega tako, da ne možeš ni otkuda sela ugledati, dok u ovo ne dođeš. Do godine 1855. bio je sav atar ovoga sela u rukama našeg naroda, od tog doba, malo po malo kupuju i Nemci iz susednog sela Beške zemlju, tako da je do godine 1882. i dalje, kad se pašnjak, koji je bio dosta velik podelio na celo stanovništvo prema ostaloj zemlji, veći deo tog pašnjaka došao u ruke stranaca, što, naravno, znatnu štetu čini selu, a stanovništvo tog sela iz dana u dan sve jače pritiskuje i nječi. Probavivši ovde potrebno mi vreme i svršivši svoj posao, krenem ka selu Beška”. Ovo je naime odlomak o mestu iz knjige „Trideset dana na ubavu putu” koju je napisao prota karlovački Vasilije Konstantinović, a izdata je u Sremskim Karlovcima 1899. Prota Konstantinović je dobio nalog da 1896. pregleda karlovačku protopopiju i da o tome napiše detaljan izveštaj, koji je kasnije pretočen u knjigu.

Druga priča koja se prenosila s kolena na koleno govori o najpoznatijem sremskom hajduku Lazi Harambaši, čija se družina skrivala duboko u šumama oko Čortanovaca. Prema tom predanju u vreme kada je bila hajdučija u Sremu, Čortanovci su bili idealni za skrivanje hajduka koji su pljačkali brodove na Dunavu, karavane na Banstolu i putu od Petrovaradina do Zemuna. Tu je između ostalih boravio i Laza Dobrić čuveni harambaša iz Sasa, kao i druge hajdučke družine. Kad ih poteraju šajkaši posle pljačke sa Dunava, oni su se sklanjali u šumske lagume a odatle na Frušku goru. Kada opljačkaju mesta na Banstolu oni dođu da se sklone kod Hajdučkog izvora koji je po njima dobio naziv. Ukoliko ih poteraju žandari, a imali su stražu na vrhu šume koja im je javljala da se sakriju, tada su čamcima uspevali da pobegnu rekom, uđu u rit i praktično su u to doba bili neuhvatljivi.

U neposrednoj blizini Dunava na lokaciji Prosjanice nalaze ustaci rimskog utvrđenja Ad Herculem. Nekada se na ovom mestu nalazilo kameno utvrđenje najveće na ovom potezu uz Dunav, koje je štitilo širi potez od Petrovaradina do Slankamena. Sudeći po starim novčićima koji su tu pronađeni pretpostavlja se da je utvrđenje izgrađeno krajem 3. ili početkom 4. veka. Danas je na lokalititu Prosjanice moguće videti kružni zid jugoistočne kule, prečnika oko deset metara, visine nešto više od metar, širine dva metra i zidove glavnog bedema. Istraživanjima je utvrđeno da se deo utvrđenja nalazi u koritu Dunava.

Svoje istraživanje Čortanovaca završavam na dunavskoj plaži čuvenoj po tome šte su se na njoj snimale scene iz filma „Varljivo leto 1968”. Spuštam se na plažu u sumrak, komaraci su već „kao rode” i napadaju „nerazumno” svaki komad kože koji nije prekriven odećom pa je svaki duži boravak bio nepodnošljiv. Ostao sam tek toliko da fotografišem „zatečeno stanje”. Iako se radnja u filmu dešava od maja do avgusta 1968. - snimanje je organizovano u septembru i oktobru 1983. a sama scena na plaži u toku samo jednog dana 5. oktobra 1983. Plaža je zalaganjem TO Inđija uređena i dobila je novi mobilijar mada se vidi da je potrebno njeno aktivnije održavanje od strane Mesne zajednice Čortanovci pošto je usled obilnih padavina ulaz gotovo potpuno zarastao u korov.

        Robert Čoban