Кућа Јована Путника у Белој Цркви на старој адреси, али У МОДЕРНОМ ИЗДАЊУ
БЕЛА ЦРКВА: Јован Путник био је југословенски и српски позоришни редитељ и театролог. Рођен у селу Кајтасову 25. децембра 1914. године, од мајке Добриле и оца Василија, с породицом је растао у Белој Цркви. Његов отац био је адвокат и доктор правних наука, а сам Јован је завршио Филозофски факултет и драмски одсек Музичке академије у Београду.
Кућа која се везује за великанов живот у Белој Цркви се и данас налази у Улици Вука Karayića, али како је за „Дневник” рекао директор белоцркванског Народног музеја Игор Вокоун, њен изглед се драстично изменио скоријим адаптацијама ентеријера, као и уличне и дворишне фасаде. Данас се у овом објекту налазе апартмани за издавање, фарбара и паб.
– Кућа у којој је становао Јован Путник, грађена је највероватније у другој половини 19 века, по принципу већине провинцијских објеката које карактерише форма у облику слова „Л”. Половину плаца заузима сам објекат, док другу половину узурпира двориште. Кућа је спратна, са поделом фасаде на приземни део у ком се налазе локали, и спратни простор за живот породице – рекао је Вокоун.
По директоровим речима, породица Путник је ту кућу у Белој Цркви купила највероватније након Другог светског рата. У њој се налазила адвокатска канцеларија Васе Путника, Јовановог оца.
– Објекат је био у власништву породице до 80 – их година прошлог века. Јован Путник је доста путовао, често мењајући место становања, јер немирног духа није могао дуго мировати на једном месту, но често је одлазио у Белу Цркву. Породица се на крају преселила у Београд, где је Јован и умро, 22. септембра 1983. године, а у неким записима се наводи да је по жељи сахрањен на гробљу у родном месту.
У самој кући је, након Јованове смрти, остала његова лична библиотека и велики део рукописне заоставштине – материјал који се данас чува у фонду Народне библиотеке Бела Црква, као легат који су завештали Јованова супруга и синови. По речима директора Вокоуна, Библиотека планира да од ове године почне са публиковањем рукописне заоставштине која се чува у фонду, а у сарадњи са Јовановим сином, Ноелом Путником. Заоставштину чини велики број песама, прича, али и позоришних критика које никада нису објављене.
Јован Путник је још као студент Академије (1937) постао асистент редитеља Хрисана Цанкова, а касније и Радомира Плаовића, Вере Греч, Поликарпа Павлова и др Ериха Хецла. Жељан усавршавања завршио је и курс Жака Делкроза у Музичкој школи „Станковић“, код Луја Давича. Похађао је предавања и вежбе на Институту за покрет Рудолфа фон Лабана крај Беча и у Студију Мери Вигман у Дрездену, док је проблеме сценског простора проучавао у Студију следбеника Декура у Паризу. У Бечу се упознао са учењем Сигмунда Фројда и уметношћу Макса Рајнхарта. Три представе Вахтангова откриле су му, како је сам забележио „широко поље у којем имагинација прераста у математичку формулу података и обратно”.
Пун утисака, по повратку у земљу 1939. године, приредио је играчко –мимско – музичко – говорно – рецитаторски програм синтетичке „новоигре“ на Коларчевом народном унивезитету. Режирао је у Белој Цркви, у СНП – у и Позоришту младих у Новом Саду, у „Атељеу 212“, затим у Театру у Паризу, као и у бројним народним позориштима, а у крушевачком позоришту је до последњег дана био уметнички руководилац и редитељ.
Потписао је и остварио више од 220 премијера. Писао је песме, приповетке и драме, а осим тога, руководио је научноистраживачким пројектима из области психологије и логике. Објавио је и на десетине радова из теорије позоришта и естетике. Био је суплент и професор, али је и писао за „Дневник“, „Правду“ и „Вечерње новости“, био уредник Радио Београда, намештеник Дома слепих и глувонемих у Земуну, и још много тога.
И. Бакмаз
