Kuća Jovana Putnika u Beloj Crkvi na staroj adresi, ali U MODERNOM IZDANJU

Kuća koja se vezuje za velikanov život u Beloj Crkvi se i danas nalazi u Ulici Vuka Karayića, ali kako je za „Dnevnik” rekao direktor belocrkvanskog Narodnog muzeja Igor Vokoun, njen izgled se drastično izmenio skorijim adaptacijama enterijera, kao i ulične i dvorišne fasade. Danas se u ovom objektu nalaze apartmani za izdavanje, farbara i pab.

– Kuća u kojoj je stanovao Jovan Putnik, građena je najverovatnije u drugoj polovini 19 veka, po principu većine provincijskih objekata koje karakteriše forma u obliku slova „L”. Polovinu placa zauzima sam objekat, dok drugu polovinu uzurpira dvorište. Kuća je spratna, sa podelom fasade na prizemni deo u kom se nalaze lokali, i spratni prostor za život porodice – rekao je Vokoun.

Po direktorovim rečima, porodica Putnik je tu kuću u Beloj Crkvi kupila najverovatnije nakon Drugog svetskog rata. U njoj se nalazila advokatska kancelarija Vase Putnika, Jovanovog oca.

– Objekat je bio u vlasništvu porodice do 80 – ih godina prošlog veka. Jovan Putnik je dosta putovao, često menjajući mesto stanovanja, jer nemirnog duha  nije mogao dugo mirovati na jednom mestu, no često je odlazio u Belu Crkvu. Porodica se na kraju preselila u Beograd, gde je Jovan i umro, 22. septembra 1983. godine, a u nekim zapisima se navodi da je po želji sahranjen na groblju u rodnom mestu.

U samoj kući je, nakon Jovanove smrti, ostala njegova lična biblioteka i veliki deo rukopisne zaostavštine – materijal koji se danas čuva u fondu Narodne biblioteke Bela Crkva, kao legat koji su zaveštali Jovanova supruga i sinovi. Po rečima direktora Vokouna, Biblioteka planira da od ove godine počne sa publikovanjem rukopisne zaostavštine koja se čuva u fondu, a u saradnji sa Jovanovim sinom, Noelom Putnikom. Zaostavštinu čini veliki broj pesama, priča, ali i pozorišnih kritika koje nikada nisu objavljene.

Jovan Putnik je još kao student Akademije (1937) postao asistent reditelja Hrisana Cankova, a kasnije i Radomira Plaovića, Vere Greč, Polikarpa Pavlova i dr Eriha Hecla. Željan usavršavanja završio je i kurs Žaka Delkroza u Muzičkoj školi „Stanković“, kod Luja Daviča. Pohađao je predavanja i vežbe na Institutu za pokret Rudolfa fon Labana kraj Beča i u Studiju Meri Vigman u Drezdenu, dok je probleme scenskog prostora proučavao u Studiju sledbenika Dekura u Parizu. U Beču se upoznao sa učenjem Sigmunda Frojda i umetnošću Maksa Rajnharta. Tri predstave Vahtangova otkrile su mu, kako je sam zabeležio „široko polje u kojem imaginacija prerasta u matematičku formulu podataka i obratno”.

Pun utisaka, po povratku u zemlju 1939. godine, priredio je igračko –mimsko – muzičko – govorno – recitatorski program sintetičke „novoigre“ na Kolarčevom narodnom univezitetu. Režirao je u Beloj Crkvi, u SNP – u i Pozorištu mladih u Novom Sadu, u „Ateljeu 212“, zatim u Teatru u Parizu, kao i u brojnim narodnim pozorištima, a u kruševačkom pozorištu je do poslednjeg dana bio umetnički rukovodilac i reditelj.

Potpisao je i ostvario više od 220 premijera. Pisao je pesme, pripovetke i drame, a osim toga, rukovodio je naučnoistraživačkim projektima iz oblasti psihologije i logike. Objavio je i na desetine radova iz teorije pozorišta i estetike. Bio je suplent i profesor, ali je i pisao za „Dnevnik“, „Pravdu“ i „Večernje novosti“, bio urednik Radio Beograda, nameštenik Doma slepih i gluvonemih u Zemunu, i još mnogo toga.

I. Bakmaz