НИНИНЕ МУСТРЕ: Просек

Фото: Dnevnik.rs

Моја генерација, (она у најбољим годинама, хе, хе, наравно) тврди да стекнеш увид о стању свести просечног човека тек када си у војсци или у породилишту. Војске у оном облику каква је била у мојој младости више нема, а и породилишта како чујем више личе на застрашујућа места где се породиље изолују и третирају као болесне, пре него места пуна радости и уважавања чаробница које на свет доносе нове људе.

Ово је генерализација и није увек и свугде тако, али дефинитивно је све мање ситуација у којима се на истом месту и под истим условима срећу паметни и мање паметни, срећни и мање срећни, здрави и мање здрави, богати и мање богати људи и где видиш свој положај у односу на просек.

Организоване групне активности, прилике су где се срећу другачији људи и где могу да учим о себи посматрајући своје реакције на њихова понашања. Неколико дана проведених у блиском контакту са људима које пре тога никада нисам срела, драгоцено је искуство које може да ми покаже у ком стању свести се налазим данас у односу на стање свести оно од пре само неколико година.

Некада бих се трудила да се укључим у сваку конверзацију о неким личним искуствима, имала сам жељу да поделим своје, да се и ја укључим и да ако нисам ја доживела нешто на ту тему, барем препричам шта је неко близак мени доживео. У последње време се то променило у толикој мери да једва препознајем себе.

Слушам друге који делећи нека своја искуства пропуштају да чују и науче оно због чега су дошли на тај догађај у суштини само желећи да задрже пажњу на себи, да не кажем да је отму од присутних. И када се већина у коју сада и ја спадам повуче и не учествује у расипању гомиле непотребних и небитних детаља, обично остају свега две или три особе које се буквално отимају за пажњу.

Види се то по све гласнијој причи, по положајима тела нагнутим напред као да хоће да уђу у своје слушаоце и по све наглашенијој гестикулацији. Посматрам себе у таквој ситуацији и трудим се да се без превише критике на сопствени рачун присетим какве бих приче ја испричала и како бих највероватније некада била баш ту међу њима, несвесним енергетским вампирима. Без превише критике, јер знам да сам из свега у чему сам некада грешила много тога о себи научила, будући да сам спремна да се самопосматрам и да тражим начине да мењам оно што не доноси добро ни мени ни другима.

Самосвест много више значи од самопрекора који само снижава вибрацију и води у нове покушаје да се енергија надокнади крађом туђе пажње. Пронаћи начине да се природним путем надокнади енергија права је уметност, али је то природно, а пошто је природа са свим својим даровима свуда око нас, могу рећи за себе да сам већ на путу да постанем права уметница, што и вама од срца желим.

Нина Мартиновић Армбрустер

www.ninamartinovic.com